Aleluja & Mac, mac

Elem, čudno, sujeverniji bi rekli, čak sa lošim znamenjima otpočela je za Srbiju 2012. Dešavanja u vezi s predsednikom Srbije na svaki način šalju alarmantne poruke. Bilo da je reč o okolnostima pod kojima je došao do Dečana, ali i samom boravku u manastiru, ili o boravku u RS, oba slučaja na različite načine dovode se u vezu sa atacima na njegov život.

A opet, gle ironije, u RS je čak i odlikovan! S druge strane, sam pomirljivi odnos predsednika prema ovim bizarnim dešavanjima, poruka uzvišene skrušenosti, koju je poslao iz Dečana, a čiji je umetnički vrhunac intervju koji je dao novom „Nedeljniku“, sve to ostavlja prilično gorak ukus nacionalnog beznađa.

Odsustvo aktivističkog i vitalističkog principa i kada je reč o (do sada) izostalom adekvatnom, dakle, odlučnom reagovanju Srbije i Tadića na ta dešavanja u, potvrdilo se, prilično nekontrolisanoj RS, gde se uveliko traga sa potencijalnim atentatorima, nakon što je u sali gde je odlikovan pronađena gomila profesionalnog naoružanja, samo doprinosi ovom talasu božićnog pesimizma. Zašto?

Naravno, ne želim da spadam u one koji Tadiću zameraju što je Badnje veče umesto s porodicom proveo u manastiru. Jer, gle, kako fariseji i trgovci odjednom „brinu“ za običaje, koje inače, tokom cele godine pominju samo u vicevima, dok im raspeće ili Pieta, eventualno, služe kao kostur za, psiholozi bi rekli sels-projekcijske fotomontaže i ostale simptomatske rošarh-zajebancije. Dakle, nema veze što je otišao na Badnje veče, ništa rđavo i ništa čudno samo po sebi.

Ono što je čudno jeste način na koji je iz Dečana poslata poruka naciji, s obzirom da Tadić nije ni iskušenik ni monah, već svetovno lice. A da je predsednik upravo želeo da pošalje baš takvu iskušeničku poruku svedoče fotografije koje ilustruju veliki božićni intervju „Nedeljniku“ iz manastira Visoki Dečani. Fotografije su odlične, da je reč o predlošku za neku Bergmanovu režiju nekog fukoovskog čitanja Edgara Alana Poa.

Insistiranje na svetloj, beloj glavi predsednika koja pojačava jukstapozirani mrak i bleskove voštanica manastirskih. Pomalo sablasno slikana soba manastirske biblioteke naherenih zidova. Zamišljamo škripanje podnih dasaka, miris tamjana i tešku kosovsku zimu koja prodire spolja. Isposnički izgled preozbiljnog predsednika, bez traga božićne radosti na licu. Pri tom, samo sveštenstvo Dečana, na svim TV snimcima delovalo je sasvim u duhu Božića, za hrišćane, praznika najveće radosti.

Ostalo je, takođe, nejasno zašto je predsednik obećavao kosovskim vlastima da neće davati političke izjave, a potom održao pres konferenciju (naravno da je na njoj morao odgovarati na pitanja koja se tiču politike), i time sebi onemogućio ponovni odlazak na Kosovo. Čemu u ovakvim političkim okolnostima to „klanje vola za kilo mesa“, ili nastavak „mac, mac“ politike, koju kao srpsku karakternu crtu kritikuje i sam predsednik?

Najzad, nije li sva ta bergmanovština u najmanju ruku neobična i u suprotnosti sa onim drugim ekstremom na koji predsednik poziva Srbe kada širi bezobalni optimizam kroz „giv mi fajv“ stil života?

Mada, ruku na srce, nije predsednik slagao ništa u oba slučaja. To jeste ogledalo Srbije. Ta „mac, mac“ euforija pa onda bedak depresije, tipični su za Srbe. Ali, da parafraziram, psiholozi su dosad samo različito psihoanalizirali svet, vreme je da se on promeni. Ne estetski već esencijalno, kada je o Srbiji reč.

Ne obećanja nemogućeg, već vraćanje izgubljenog: uslova za ekonomsko preživljavanje, uslova za ljudsko dostojanstvo, uslova za nadu. Sve to praćeno dnevnom svetlošću, nikako mrakom.