Alex Koščej Besmertni

Aljoša Vučijonov ga je potreseno slušao. Onda je rekao uz karakterističan uzdah: „Razumeju ja vas Nariškin, i ja sam plakao ganut, kada smo potpisivali Briselski sporazum.“ Nariškin je klimao mudrom glavom u kojoj čuva sve tajne KGB, a kojom danas krmani ruskom Dumom, i blisko sarađuje sa Vladimirom Vladimirovičem Putinom.

„Sad razumete, Nariškin, da nismo dali to što nismo dali, a u briselskom sporazumu piše da smo dali, vi ne biste potpisali tako lako taj vaš sporazum o Krimu, a mi ne bi smeli da vas ugostimo. Ovako, koga briga u EU da li u Srbiju stižete vi rođeni ili šeik sa dalekih mora, ili Žirinovski, koji, čujem, s godinama ne gubi na duhovitosti i tradicionalnoj duhovnosti, ha, ha…“ „Molim, ja nje panjimajem“, začuđen je Nariškin.

„Pa, gledo sam na internetu kako Žirinovski naređuje svojim opričnicima da siluju nekog novinara, ili novinarku, svejedno, pa sam se setio njegovih provala od pre desetak godina, mi ovde, eto, donosimo zakon o medijima, pa, biće nekako, što se ubijalo, ubijalo, mislim novinare, dalje nema.

Nariškin pomalo začuđeno proučava izraz lica, posebno sjaj u očima i boju na usnama Aljošinim, pa će reći:

„Aljoša, maljčik, galubčik, krimski i briselski sporazum razlikuju se koliko i nojevo jaje od jajeta jednog kolibrija.“ „Pa zar kolibri nije jedini sisar među ribama?“ ubacuje se najevropljanin i šef policije, začuđeno škiljeći u Aljošu. Stefanoviću, idi proveri na kojoj lokaciji je delfin, ovaj, Dačić trenutno, i ne vraćaj se dok te ne pozovem. Izvinite, Nariškin, tako njemu ponekad dođe… i prođe… Šta vi mislite, Aljoša, o krimsko-ukrajinsko sporazumu, radoznao je Nariškin, zadovoljan jer je otkrio šifrovano Dačićevo ime. A Aljoša mu odgovori ko iz topa: Odlučio sam da srpska deca moraju u školu u pola osam ujutro. Hajdemo sada na ručak, naredio sam boršč i piroge, prste da poližete.

Sergej Nariškin dočekan je srdačno u Srbiji uprkos sankcijama i činjenici da je Nariškin na crnoj listi persona non grata za ulazak u evropske zemlje koje hoće dobre odnose sa Amerikom. Primerice, kad bi nešto Francuska htela da ugosti Serjožu, pukla bi tikva između Francuske i Amerike, i ko zna šta bi se sve desilo. Ali, moćna Srbija, zaslugom najvećeg lidera u regionu, omiljenog državnika ledi Eštonove, koja svoju funkciju uskoro prepušta Lajčeku, pa joj se može da priča bez obaveza, eto, MOŽE, i da ugosti Nariškina i da se ljubaka s ledi Eštonovom. I da promoviše ni kriva ni dužna (mada pravosnažno osuđenog) Golubović K., a za ceo taj proces da analitičari, sintetičari i penzionisani službenici (koji čekaju da budu postavljeni za predsednike novih upravnih odbora javnih preduzeća, ili direktore RTS, NBS i sličnih institucija od nacionalnog značaja a po cenu alajbegove slame), optuže samog Golubovića, a pošasti koja je niotkuda zapretila nadenu ime „kristijanizacija“, po cenu narušavanja tek otpočetog ekumenizma i verske tolerancije. Jer čujem da nadbiskup Hočevar nerado sluša sve to i postavlja pitanje: „A zašto ne kažu „hristijanizacija“, da nema tu nekih zlih urota koje više nema ko da otkrije, jer ovaj Živica Tucić oduvek daleko zaostaje za nedavno upokojenim analitičarem crkvenih zbivanja, neka mu Gospod podari rajsko naselje.“

„Keti“, pitao je srpski premijer ledi Eštonovu, „kad me tolko volite, ajde mi kažite o čemu su pričali Merkelova i Obama, kao i Merkelova i Putin, u odvojenim razgovorima?“ „O, Alex, nevaljalče, rekla sam da se ne mešaš u priče odraslih. Kad porasteš, imate vi tu pesmicu, Bajford je prevodio na engleski, ‘kad naučiš da misliš, kazaće ti se samo’. Ali, šta ću do tada da radim, očajan je Alex? „Smislićeš nešto, stjupid, a ja ću već znati da to promovišem u nešto pametno.“

Tenkju, Keti, mnogo posla, neću spavati ni jesti ni piti, al ću sve ostvariti.