Andergraund politike

Estrada i „andergraund“ politika tako su i konačno preuzele medijski primat u Srbiji, nad naizgled, važnim državnim pitanjima, pa i jubilejima, kakav je obeležavanje godišnjice poslednjeg pokušaja etničkog čišćenja Kosova od dolaska KFORA, 17. marta 2004. godine. Podsetimo, reda radi, da je tog dana, smrtno stradalo 25 građana, a za šestoro od njih do danas nije utvrđen identitet, dva lica se vode kao nestala. Prema zvaničnim podacima, etnički je očišćeno šest gradova, devet sela, proterano 4.012 građana srpske nacionalnosti, spaljeno i uništeno 35 manastira i crkava i drugih srednjovekovnih spomenika kulture, spaljeno 935 kuća, 10 školskih objekata i zdravstvenih ustanova, te uništena 72 vozila UN. Većina proteranog stanovništva nije imala gde da se vrati, a samo mali deo prognanih danas živi u kontejnerima u Gračanici i selu Uljaru na Kosovu. Talas nasilja tog 17. marta preneo se slučajno ili organizovano, tek, proširio se, tako što su u Beogradu i Nišu, od strane grupe izgrednika (?) zapaljene džamije, ta šteta je sanirana, a beogradska džamija i muftija Jusufspahić, srećom, dobili su svu pomoć i podršku građana Beograda, ali i vlasti i opozicije.

Ove numeričke podatke iznosim da bismo se setili razmera etničkog čišćenja Kosova 2004. koje je zaprepastilo Evropu, a srpsko stanovništvo na Kosovu zauvek lišilo nade da je opstanak i život u svojim domovima moguć. Država Srbija reagovala je tada dramatičnim medijskim tretmanom događaja, a državna politika „I Kosovo i Evropa“ od tada do danas, navodno, nema alternativu. Podsećam i da je u iskrenost ovakve državne politike bilo mnogo sumnji i u samoj Srbiji, i kod Srba na Kosovu. Podsećam i da je projektant takve državne politike Vojislav Koštunica malodušno „vratio mandat narodu“, kada se činilo da bi najlogičnije bilo da se za svoj politički cilj bori mirnim putem raspoloživim sredstvima sa funkcije premijera na kojoj se nalazio. On je, međutim, „oprao ruke“ prepuštajući politiku prema Kosovu vladi Mirka Cvetkovića i koaliciji na čelu sa DS i predsednikom Srbije Tadićem. Koštunica i njegova opoziciona ekipa sada su u odličnoj poziciji da, nakon što su vruć krompir pilatovski uvalili u ruke tadićevcima, vrlo glasno, „patriotski“ i skoro pa predizborno efektno, svakodnevno larmaju na temu Kosova, naravno, bez ikakve jasne politike. Osim ako se pod politikom ne podrazumeva haos u Beogradu, nastao, slučajno ili organizovano, tek, nastao, nakon samoproglašenja tzv. nezavisne tvorevine „Kosovo“, kada je jedno lice poginulo, došlo do paljenja zgrade Ambasade SAD, a miting ostao zapamćen po žalosnim snimcima plavuša koje su pokrale patike marke „najke“. Sve u svemu, slučajno ili ne, tek, bilans loših politika prerasta u rđavu beskonačnost.

Danas vidimo da je slučaj fono-javljanja Stanka Subotića, koji proziva grupu beogradskih biznismena u emisiji TV B92, kao i slučaj ubistva i samoubistva estradnog para, „državnija“ tema od „najskuplje srpske reči“. Tragedija mladog para svakako je tužna vest. Slučaj medijskog, a izostanak sudskog prepucavanja na relaciji Subotić – Medojević, prilično je, međutim, degutantna stvar.

Nedavno je Nebojša Popov u intervjuu koji je objavljen u Vikend Danasu objasnio da u Srbiji postoji samo „istražno“, ali ne i „istraživačko“ novinarstvo, a da je „nerazumevanje razlika“ između ta dva pojma veoma opasno, pogotovo u klimavim društvima kakvo je naše. Autor emisije B92, koja je u žiži interesovanja javnosti zbog javljanja biznismena Subotića, inače pristojan i odmeren novinar, i sam je prilikom gostovanja Zorana Živkovića nekoliko puta ponovio da zadatak novinara nije istraga, te da je istraga afera posao državnog tužilaštva. U skladu sa tim se i ponašao kad je reč o aferi „vinograd“ prema svom gostu. Da li je ili ne prilikom gostovanja Medojevića, kojeg inače kao opozicionog lidera susedne države već ima i previše u srpskim medijima, te uključivanja lica sa Interpolove poternice, poštovan isti princip kao u emisiji sa Zoranom Živkovićem, proceniće gledaoci. Kako god, raspirivanje medijskih afera obično završava tako što se tužilaštvo ne pozabavi istragom, krivica se svaljuje na novinare, a na kraju, medijsko čudo za tri dana prođe. Čemu sve to i hoće li institucije sistema konačno obustaviti prećutni „štrajk“, goruće je pitanje ove države. Bez obzira na to što naslovne strane ničim ne ukazuju da je tako.