Da li će studentski protest 2011. biti okončan kada ovaj tekst bude pred vama, nebitno je. Pišemo i pisaćemo još o lekciji koju nam je ova generacija prepametnih održala kada smo se, kao društvo učmalih mediokriteta, najmanje nadali.
Protest studenata 2011. svojevrsna je implozija simulakruma u koji se pretvorio naš život. Zašto je to bolje od eksplozije koju smo zagovarali mi koji smo demonstrirali devedesetih? Mi smo išli na masovnost, oni na upornost; mi smo pucali u politički, oni u socijalni sistem; mi smo bili idealisti kao onoliki pre nas, ovi danas su pragmatični, ovi danas su prezreli za svoje godine, ovi su odrastali u haotičnom društvu i vrlo dobro znaju kako se igraju igrice u tom atipičnom virtualitetu. Ukratko, nas su bake učile, doduše, „gde Zeka pije vodu?“, ali njihove bake su njihove majke vodile da gledaju: „Ko je smestio Zeki Rodžeru?“ Raspon između te dve zeke predstavlja kontinuitet diskontinuiteta, istoriju propadanja, trijumf šibicarenja, gubitak sistema svake antropološke valorizacije, kraj jedne epohe i početak predapokaliptičnog sveta i Srbije koja u tom svetu ne zna gde joj je dupe a gde glava.
Blokada fakulteta traje od 20. oktobra. Svima je jasno samo jedno: Student nije zapalio žito. Ono što je nejasno kreće se u sferi nagađanja o tome ko pokušava da ga zapali, ko vatru potpiruje? Ko bi da zavede šiceraj na Univerzitetu, i što je taj još u fotelji u kojoj treba da bude prvi među jednakima, najakademskiji član akademske zajednice, zaštitnik interesa studenata po svaku cenu, i ne brinući o tome koliko će se to dopasti vlastima? Dopustite da – u situaciji kada niko u Srbiji ne pokazuje ni minimum građanske neposlušnosti, ni minimum solidarnosti, ni minimum duha, ni minimum kreativnosti, a toliko su osioni, pohlepni, korumpirani, isfolirani, etc., bez obzira na (ne)korisne nejasnoće koje prate blokadu fakulteta – kažem: Studenti, jedno veliko Bravo!
Citiraću bend koji je bio zakon za moju generaciju, i koji je nastajao kada ovi studenti u protestu nisu bili ni rođeni: „Ovo je Zemlja za nas, ovo je Zemlja za svu našu decu.“ Ako smo pogazili sve što se moglo pogaziti, a u šta smo verovali mi, koji smo devedesetih bili protiv rata kojim se raspala država u kojoj smo odrasli, koji smo demonstrirali koliko smo umeli protiv, smatrali smo, nedemokratskog Miloševićevog režima, smemo li baš mi danas ne podržati jedini otpor sveopštoj ravnodušnosti?
Blokada fakulteta počela je iz najrealnijih i najracionalnijih socijalnih razloga, niko nije imao sluha za to. Svi su mislili, trajaće dva-tri dana, pa će se umoriti. Ali, onda se desilo da je protest potrajao toliko da se pretvorio u otpor, možda još ne dokraja artikulisan, ali u otpor te nove, nama nepoznate, neistražene generacije nove dece, koja neće da mole za slobodu i prava koja su im Deklaracijom o ljudskim pravima garantovana. Ta deca, čija nam je psihologija neuhvatljiva jer je još neistraženo kako su se vaspitavali tehnološki pismeniji od svojih učitelja, roditelja, profesora, muzički neshvatljivo divlji, eklektični i autentični istovremeno, i uopšte – „Avatar“ neki ljudi.
Sistem je odgajio i drugu vrstu mladih koji nasrću na „avatarce“, ne manje inteligentne, ali, nažalost, destruktivne, loše za sebe i za druge, pekinpoovske „ulične pse“ pod kukuljicama, koji neometani od policije nasrću na svoje vršnjake. OK, Srbija je stvorila i jedne i druge, nažalost, kao da je rešila da prevaspitava one od kojih treba da uči, a da se solidariše sa onima koje bi morala da prevaspita.
Ali, na stranu sad sva naša deca. Želim da se notira sledeće: U protestu 2011. rektor Univerziteta pozvao je policiju na Univerzitet da zavede red. Nije baš rekao tim rečima, ali su tako protumačili svi: studenti, roditelji, profesori koji su bili na strani dece. To je nov momenat, to sa rektorom. Studenti su tražili ostavku, posle kad su videli tačno ko je ko, a „avatarci“ su, ne zaboravimo, genijalci, čini se da su oduvali rektora kao što samo mlad čovek oduva svakog Petrović Petra, i slične likove, opisane u „Činovnikovoj smrti“, ili onoj prastaroj pesmi Bijelog dugmeta: „Dobro vam jutro, Petrović Petre“. Ipak, nisam sigurna da bi demokratsko društvo tek tako trebalo da zatvori priču pred bizarnim pozivom koji je rektor uputio državi. Ne mora da podnese ostavku, ako je tako neophodan, nežan i neizbežan, ali neko bi morao da nam protumači njegove postupke i postupke još nekih lica kojima su deca u blokadi bila poverena na čuvanje.
Još jednom, ako ste i okončali blokadu, studenti protesta 2011, jedno veliko Bravo!Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
