Bal pod maskama posle Haga

U Srbiji prava rašomonijada. Jedni brinu šta će reći i misliti o Srbiji Hrvatska! Valjda će Gotovina da se ljuti zbog oslobađajuće presude. Taj nonsens da odnosi između normalne Hrvatske (one koja ne podržava ratni zločin ni prema kome) i normalne Srbije (takođe kao u prethodnoj zagradi) može da zavisi od oslobađajuće presude Šešelju za koga je pre onoliko godina još i Nataša Kandić pretpostavljala da će dobiti oslobađajuću presudu (možda ne ovako apsolutnu, ali, to su već pravne procene), teško je i komentarisati. Ali još teže slušati moralisanje iz Srbije na temu šta će Hrvatska reći. Zaboga, ali, koja Hrvatska? Da li onaj njen deo koji je oslobođenog ratnog zločinca dočekao sa tam-tam bubnjevima i trumbetama? Civilizovana Hrvatska prihvatiće ovu, kao i bilo koju presudu Haškog tribunala, pa ne mislite valjda da će dve susedne države sada zaratiti jer je Hag rekao: Šešelj je od juče slobodan čovek?

Dalje, zanimljivo je, i još će biti zanimljivije, posmatrati medije. Interno znamo da je Šešeljev povratak iz Haga, među novinarima koji su godinama važili za neistomišljenike mu, i oni su, bar kad je reč o odnosu prema ratovima devedesetih to i bili, dočekan sa simpatijama (vidi, samo, između ostalog, društvene mreže itd.). To je indikativno, i ne bih se zatrčavala u osudama takvih novinara. Opet, onda je negde procenjeno da baš i nije utilitarno navlačiti na svoje, građansko novinarsko lice, taj benevolentni odnos spram lidera radikala, i sad, oni novinari i mediji koji se raduju oslobađajućoj presudi, iz petnih žila se trude da se to u javnosti ne primeti. Čemu tolika građanska nesloboda?

Oni drugi, jarani, koji su Šešelja oduvek, nekritički podržavali u svemu, navodno se raduju oslobađajućoj presudi, a opet, nije sasvim jasno misle li oni danas da je totalni opoziv Haga i dominantni povratak Šešelja zaista koristan za njih. Paradoksalno, kao da se desnica (ne računajući Šešeljev SRS) daleko kiselije osmehuje Šešeljevom oslobađanju, nego njegovi zakleti „neprijatelji“, s centra i levlje. Šešelj naime, jeste ostao staro laprdalo koje ne bira reči, ali, reči su reči, a činovi činovi. Hag je procenio u jednom segmentu šta je teže. A na svakom društvu, pa i ovom, jeste da donese svoju procenu, kad je reč o političkom životu.

Ali, na toj mimikriji i foliranju oko Šešeljeve presude u malom se da naslutiti u koliko dubokoj hipokriziji obitava srpsko društvo danas. Ali, i dokle je došla nesloboda medija, ako, ovo je samo pretpostavka, sve to dolazi iz nade da gore ni pod Šešeljem ne može biti, pa daj šta daš. Možda se tu provlači stara teza nekih o „prosvećenom“ apsolutizmu, gvozdenoj pesnici kojom samo treba tresnuti da se jedno društvo u pravnom kolapsu dovede koliko toliko u red. Samo nagađamo za sad.

Najmanje je onih ličnosti iz javnog života a ponajmanje novinara koji su svoj stav izrekli bez kalkulisanja. Svaka reakcija može da košta: imidža, tako dugo građenog „tvoga lica koje zvuči poznato“ da bi u sred predizbornog vakuuma gde se još ne zna ko će u kojoj koaliciji dočekati izbore, gubili poene iznoseći slobodno svoje mišljenje o ovoj presudi bilo da je ono pozitivno bilo negativno. To zaista obeshrabruje. Ne zbog Šešelja, već zbog tako očitog prisustva straha, medijske manipulacije, itd,

Zaista, vidljivo je sasvim da su i Hag i svet i Šešelj i stranka mu, koliko god se međusobno razlikovali, u ovom slučaju, po smelosti da se o Hagu i presudi govori otvoreno – na jednoj strani, strani slobodnog mišljenja i govorenja. Dočim se većina drugih ovdašnjih i regionalnih batrga i koprca u nemoći da iskaže išta seriozno i jednoznačno, jer, nema istine tamo gde vlada medijska nesloboda i strah.