Balkanska mesnica

„Mi narodi iz bivše Jugoslavije na izborima imamo samo dvije opcije, možemo glasati ili za lopove ili za ubojice.“ Ove rečenice, za moj ukus, nesravnjivo najtalentovanijeg, ubojitog i beskompromisnog hrvatskog pisca, naše (valjda, srednje, a ne više mlađe) generacije, Damira Karakaša, setila sam se više od stotinu puta samo od početka tekućeg januara. Kad god su nam ti za koje glasamo prodavali muda od labuda, što reče Cvijetin Milivojević u Danasu, „ničim izazvani“. Naravno, naizgled. A čime su izazvani znaju samo oni.

I tako je otpočela jadovita balkanska utrka. Ministar vojni, ničim izazvan, daje intervju kao da srče espreso (ili, natoćino) o tome kako bi Srbija mogla u NATO, a što ne bi moglo, srrrk? Onda buljuk srpskih evergrin intelektualaca, izazvan, tim, ničim izazvanim intervjuom zasedne i uz litre i litre jake crne kafe, napravi hit predstavu za unutrašnju scenu Srbije – Nema NATO bez referenduma! Onda stranačka sabraća ministra koji srče natoćino, izazvani ovim crnokafenišućim intelektualcima, krenu u kontranapad sa belom kafom u porcelanskim šoljicama, i pitanjem: „C, c, c, čemu frka, panika čemu sad zahtev za referendum kad i ne pomišljamo da ulazimo u neki vojni savez?“ A, ministar vojni? Koji, bre, ministar vojni? Onaj, bre, što srče espreso ili natoćino. Nemamo mi takvog, nego vidite, Ponoš došao kod malog Jeremića u ministarstvo spoljnih, nije li to lep događaj, čemu agresija…

U Hrvatskoj se Josipović nije ni ustoličio, a Stipe Mesić je napravio, brat bratu, najmanje pet svinjarija i nekoliko usputnih baljezgarija. Najpre je, ničim izazvan, pomilovao Sinišu Rimca, ubicu čitave porodice Zec, uključujući i njihovu 12 godina staru devojčicu. Onda je, silazeći s trona na Pantovčaku, otišao u etnički počišćenu samoproglašenu narko-dilersku tvorevinu Kosovo, gde se zbog štednje kvalitetnijeg toaletnog papira služe recikliranom Rezolucijom 12-44, štampanom u višemilionskom tiražu, nadajući se da može izdejstvovati neki spomenik sebi, pogrebniku Juge, te tlačiteljice ugnjetenih kriminalnih struktura svih svojih naroda i narodnosti. Na kraju je sve začinio zapretivši, posve, kao ratne vođe iz devedesetih, ako ne i iz četrdesetih, vojskom i novim ratom. Citiraću izjavu kako je prenosi zagrebački Jutarnji list: „Hrvatska je jamac Daytonskoga sporazuma, i kad bi Milorad Dodik referendumom o otcjepljenju srušio Daytonski sporazum, Republika Srpska odmah bi morala nestati. Zato bih vojno prekinuo koridor!“ Vjerojatno samo zbog žamora i zvonjave šampanjskih čaša u velikoj dvorani predsjedničkog dvora nije se valjda čulo i kad je Mesić, vidno raspoložen, dodao i to da bosanski Srbi referendumom mogu „iznijeti samo onoliko zemlje koliko su je na prašnjavim opancima i donijeli“. I kako da se čovek ne seti svako malo Damira Krležu Karakaša i njegovog 2009. objavljenog romana „Sjajno mjesto za nesreću“ iz kojeg je onaj gornji citat o tome za koga mi balkanski ukletnici glasamo kada izlazimo na izbore. Na sve to, po medijima se naveliko spekuliše o tome da su ovom neobrijanom pacifisti predsednici Putin i Medvedev ponudili još bolje uhlebljenje od dosadašnjeg da, navodno, rukovodi „Južnim tokom“ u slučaju da se Hrvatska priključi tom velikom gasovodu, što je, ako se tome pridoda ordenje koje je Putin svojevremeno prikačio Mesiću za borbu protiv fašizma, onda je ovo s „Južnim tokom“ manje od nepristojne ponude a više od tradicionalnog prijateljstva Rusije i Srbije. Ovo poslednje je ilustracija za to kako funkcioniše svet koji mi na Balkanu očito ne kapiramo (no nažalost oni su nas odavno pročitali), a funkcionira po principu biznisa i profita, a ne tamo neke romantike i zajedničke bratske borbe za sveslavjenstvo i druge iracionale.

I dok se zbog svega toga po hrvatskim i srpskim medijima o Mesiću već ispredaju mitovi i teorije zavere tipa: Čiji je Mesić čovek, američki, ruski, albanski, sopstveničko-buđelarski, u Srbiji kao da se otvara novo poglavlje u odnosima predsednika Tadića i entitetskog premijera Dodika, do juče dva oka u glavi, a sad, samo oni znaju šta. Iz čista mira naš predsednik je odlučio da se mane vlade i pređe u nevladin sektor (samo tamo još nije zalazio), pa se junački uhvatio u koštac najpre s Rezolucijom o Srebrenici, koju otaljava evo ima valjda osam leta, a moglo se sve civilizovano završiti kada je prvi put predložena od strane NVO i nekolicine dalekovidih ljudi iz tadašnjeg parlamenta, a potom zaoštrio i s Dodikom, rekavši da nikakav referendum nije prihvatljiv. Prema intervjuu koji je Dodik dao Danasu, nikakvog ozbiljnog razmatranja referenduma, osim kao potvrde očuvanja Dejtonskog sporazuma nije ni bilo!!? Ako je tako, onda je tek potpuno neshvatljiva celokupna retorika našeg predsednika Tadića. Ništa manje nego Mesićeva.

Mislim, neshvatljiva za nas obične, sirote građane i čitaoce Damira Karakaša.