Bekstvo iz Skupštine

Mentalna masturbacija retko vrhuni mentalnim orgazmom, kod genija tipa Vudija Alena, Fon Trira, Čaplina“… Kod nas se mentalnom masturbacijom bavi svako ko god umisli da je pisac (posledica društ.mreža).

Dalje, znakovita zasedanja Skupštine, koja nema ko da analizira, srpsko jadno i jalovo nadgornjavanje oko Rusa i Amera glede Ukrajine, te, naposljetku, „proljeće je otpočelo kišom“, kao da namerava da nas podavi. Popravili, najzad, taj HAARP!

Twitter je, od svih mrskih mi društvenih mreža, najkorisniji, ako pokupim živce te prethodno nekako svarim lobističke grupe „slučajnih“ twitteraša koji nam kreiraju šta i kako treba da mislimo uglavnom o medijima i politici, te medijskoj politici. Duhoviti, ko Kafkin Gregor Samsa posle metamorfoze, dok glođe ogrizak jabuke. Fuj i bljak! Umesto svega toga radije čitam saopštenja NUNS-a, koja su svakim danom sve neverovatnija, i povremeno UNS-a, koja ranije nisam čitala. Sada uzmem dva saopštenja NUNS i UNS i igram staru dobru igricu: Pronađite skrivene razlike ili skrivene sličnosti, kako kad.

Sad jure valjda RRA zbog toga što je onaj lik iz srpskog Alkatraza, ničim izazvan, gostovao na skoro svim TV stanicama, i to bilo piplmetrično do uskršnjih jaja, a da niko ne zna ni zašto je gostovao ni šta je rekao. Mislim, ako bi to bilo važno nekome, onda u domen analize spada obavezno razotkrivanje medijskog fenomena: Zašto su svi mediji zvali u isto vreme istog čoveka da gostuje. Do danas nema nijednog teksta na tu temu, ali ima zgražavanja, ili isto tako neobrazloženih odobravanja.

Nisam gledala Sušu kod Sarape. Čitam da je izjavila da ne zna ko je Škoro, ja znam jer sam gledala Utisak u kome je Škoro pokazao razumevanje za Ratka Dmitrovića koliko i Ratko za njega, tako da mi tek sad ništa nije jasno, ali o tome se izvestite na Twitteru, gde traje akcija spašavanja Škora, po istom principu kao Feketić – spašavanje dečaka od strane Vučića.

Jedino, ali zaista zastrašujuće jeste Skupština Srbije. Sva ona mekoća u izražavanju većine koja bi da „odgaja“ manjinu, sve ono koketiranje manjine i Borka Stefanovića sa većinom i predsedavajućim kome je čak rekao da „manje boli“ kad on defloriše opozicione nebuloze, čast izuzecima (ako ih ima, nisam još čula sve poslanike). Elem, ako Vučić zaista ne smeta Sarajlijama, e pa, bezbeli, ne smeta ni meni, ako ga svet i EU slavi, nek mu Alah podari svaku sreću i njemu i svetu kao takvom. Dosadno je već da se mi ovde jedini zahebavamo s likom A.V. na isti, zabavni, način, tek da se kaže „eto, slobodni mediji“. Nema to veze sa slobodom.

Ali Skupština, bez šale, Skupština Srbije je bolest Srbije, ali i bolest Evrope, kojoj se TO dopada, spakovana u jedan neoarhetip, čije ime ne smem da izgovorim, koje buja u skupštinskim klupama, a metastazira po celoj Srbiji. Skupština je manifestna, a Vlada je latentna bolest Srbije.

Sve je obuhvatila burazerska sinergija opozicije koja vlada pozicijom i obrnuto. Strah pojedinaca u Parlamentu liči na strah likova iz filmova Romana Polanskog.