Beograd iznad podela

Instruirani za hipnotisanje javnosti obaviće predvojničku obuku i sve će se završiti mangupski krkobabićevskim zviždukom u osam obema koalicijama: Pokušaću da te poljubim, a ti se pravi lu-u-da…To je čak i sa stanovišta najveštijeg trgovačkog putnika vrlo dobar pazar i genijalno smišljen način kako da Ali-Babina posinčad podele plen, a da se ne svađaju. No, uprkos tom „planu“, negde je došlo do kurcšlusa, mada nije isključeno da bi to moglo biti strateško otezanje pred veliko finale. Neskloni teorijama zavere ostavljaju mogućnost da kurcšlus nije fingiran, što ćemo znati ukoliko se na kraju raspišu novi izbori, ili ako jedna strana dobije sve: i Beograd i vladu, a druga ode u opoziciju. No, manimo se tih vrlo verovatnih ujdurmi i osvrnimo se na tekuće opipljive posledice celog ovog „big-dila“.

Sve je pošlo čudnim tokom još od Đilasovih samouverenih tvrdnji, na onoj presici posvećenoj ukrštanju kokošaka od kojih se rađaju kokoške, a ne labud, nasuprot svim dosadašnjim iskustvima koja su potvrđivala suprotno. Đilas je tu, kao, sto posto siguran i ogorčen obećao, u vrlo „to be or not to be“ tonu, da će građani dobiti vlast „za koju su glasali“ (?) a ne neku prevarom dobijenu matematičku većinu! Mnogi od nas poverovali su da Đilas sigurno zna nešto što mi ne znamo, i da će se ta beogradska neprincipijelna narodnjačka koalicija srušiti kao kula od karata, kad otimaju tuđe!!! Za mene je, recimo, krunski dokaz da Đilas govori istinu bilo pre svega to što je iza njegovih leđa na improvizovanoj pozornici sedela predsednica NUNS. Ali, onda su mi objasnili da je koleginica iz NUNS, sasvim moguće, i sama bila u ulozi građanke koja je podržala borbu protiv „krađe izborne volje građana“ o kojoj je govorio Đils, te da je tamo sedela u svoje lično ime i prezime. E, razumećete da tek posle takvog objašnjenja više nisam znala šta je većina. Jer što je Đilas više tvrdio da neće, „vala“, „to vam ja tvrdim“, dozvoliti da se poništi izborna volja građana, koalicija narodnjaka bivala je sve čvršća i crno na belo pokazala papir g. Alimpiću, gde lepo piše da narodnjačka koalicija ima većinu. Taman sam pomislila da je tu kraj, kad g. Alimpić odmahnu glavom, iako mu teorija o tri kokoške i nijednom labudu nije bliska, jer je politički iskusniji od tvoraca te ad hoc basne bez naravoučenija. Alimpić zna da će te tri kokoške kojima se kod Đilasa na preskonfu neoprezno podsmehnuše, biti neophodne svakom ko hoće da skuva gradsku kokošiju juhu, ali i republičku. Pa onda bolje, zbraja g. Alimpić, je li, tri kokoške u gradu nego labud u jezeru kod onog tamburaša Čajkovskog iz Malog Iđoša. Taj i onako nikad nije svir’o u Svetozarevu. Elem, iskusni, no ipak, žrtvovani g. Alimpić, milo se i zbunjivo osmehujući, objasni narodnjacima da njihova većina nije stvarno većina, već, više nekakao, manjina sa tendencijom metastaziranja.

Nakon toga je Alimpić ekspresno postao gromobran o koji se od tog dana odbijaju gromovi besa namenjeni Đilasu i još nekima, i to ne samo od strane ljutih radikalskih fanova, već sveg onog našeg sveta koji je 2000. kao jedini ćar poneo lakoću na duši, naivno verujući da smo se jednom za svagda izborili da svaka vlast bude lako smenjiva. Tako je došlo i do toga da ljudi koji bi prešli na drugu stranu ulice kad vide Vučića brane principijelno pravo da se u Beogradu za pobednika proglasi onaj ko ima većinu. To je zakon demokratije. I ko je onda tu, unutar SSP- entuzijastičkog bloka, kako se stvari razvijaju (pratiti pomno izjave svih političkih aktera, sic!) moguća najveća žrtva svega ovog? Po mom mišljenju, ličnom, proizvoljnom i zanemarljivom – Boris Tadić. Onaj, dakle, koji se gradskom matematikom sigurno nije bavio, a avalski toranj Demokratske stranke nije imao ambiciju da postane, jer je već predsednik Srbije. Zato, ako se hitno ne oglasi sa zahtevom da se u Beogradu poštuje formirana većina, čija god bila, Tadić će postati ono što mu neprijatelji žele. A ima fore, jer se za razliku od nekih „demokrata“, Tadić oko „Beograda“ još nije ofirao.