Bez nagovaranja

Isti protagonisti, u antagonističkim rolama jedni spram drugih, nategnuto, već jedva održavaju pažnju i interesovanje gledalaca odnosno građana. Svako malo ponavlja se poneki identičan skeč unutar te drame bez kraja, samo što se nekolicina učesnika unutar tog skeča povremeno drugačije zovu, a oni koji su igrali pre njih iste role, tu su sad u ulozi nagovarača.

Ovi nagovarači liče na one čudesne likove oko šibicara čija je uloga da namame naivne tako što sami pred očima zbunjenih posmatrača neprekidno dobijaju ili neprekidno gube, već kako scenario nalaže. Na to se svelo celo umeće javne scene. Ko je tu ko, i zašto i dokle, to samo oni znaju, i ja tu ne bih ništa dirala. Samo ne mogu da sakrijem ponos razgovarajući, sasvim slučajno, sa sve većim brojem građana, koji su apsolutno ravnodušni prema „velikoj drami“, koji sve to vide kao neki produžetak rijalitija, i na koje nagovarači – ne samo anonimni botovi, već oni najuglađeniji, a ko god da su, prepoznaćete ih po tome što je jedini rezultat njihovog delovanja neprekidno fabrikovanje sukoba bez izlaza i bez ideje o rešenju, sa koje god strane da nam se obraćaju – nemaju ama baš nimalo uticaja. Zašto fabrikuju sukobe bez rešenja, tačnije zašto mlate već praznu slamu? Kriza je. Nema dovoljno poslova koji su luksuzno plaćeni, pa je proizvodnja sukoba i radno mesto – nagovarač – verovatno, postalo poželjno zanimanje.

Nagovarači su skoro sasvim potisnuli „analitičare“. A sećate se da se bez analitičara živeti nije moglo. Zašto su nagovarači jači od analitičara? Nabrojaću nekoliko razloga. Analitičare je, koliko-toliko, obavezivalo znanje, neka nauka koju su doduše ostavili i otisnuli se na pučinu analitike o svemu i svačemu. Takvi u ovoj opereti i oni su smetnja. Nagovarači i nagovaračice su daleko dinamičniji. Njih ništa ne sputava. Drugo, analitičari su stalno morali da bar hine objektivnost, da ne ispoljavaju emocije, da ne vređaju ni vlast ni opoziciju. To, u konkurenciji sa rijalitijima gde caruje totalni karambol začinjen psovkama i međusobnim uvredama protagonista koje jedva da zemlja još može da izdrži, jednostavno nema prođu, to niko „neće da gleda“.

Nagovarači nasuprot analitičarima uopšte ne moraju da budu objektivni. Naprotiv. Što su ostrašćeniji utoliko bolje. Oni koji najviše viču, koji se ne libe da pljucnu, opsuju, neprestano budu cinični, gnevni, neprestano proriču kraj jedni drugima – najprisutniji su u javnosti. Zašto? Zato što pogrešno veruju, jer je cela drama postavljena pogrešno sa najklimavijim kulisama (koje vapiju za dobrim rediteljem koji bi rekao: „Dosta je bilo šmire, sklanjajte mi tu skalameriju sa očiju“) da je publika toliko beslovesna da će je zaista i nagovoriti, da će dobiti čvrste podele na ove i one, do nekih novih izbora, do nekog novog sukoba na ulicama, do novih izgreda, i do ponovnog obnavljanja iste drame. To se, međutim, neće desiti. Običan čovek im, tvrdim, ne pridaje baš nikakav značaj.

A običan čovek kad se poređa u nizu jedan do drugog je respektabilna većina normalnih. Onih koji i ne zastanu pored šibicara na ulici, jer žure na autobus, po dete iz obdanište, jer vode bolesnog penzionera da podigne penziju pošto sam ne može do šaltera, ili vode dete kojem curi nos u dom zdravlja i misli kako da uzme bolovanje dok dete ne ozdravi, ili ide na pijacu, ili da plati struju, ili da kupi lektiru za peti razred, ili da bude dobar taksista, ili da bude dobar saobraćajac, ili vozač u hitnoj da stigne na vreme, ili ide u bioskop, ili prosto živi svoj mali veliki život radujući se svemu što je bar trunčicu bolje nego što je bilo. Na primer, slušam u autobusu uključen radio, i neko sa radija (ne znam kog) poručuje na kraju vesti vozačima da paze na brzinu kojom prolaze pored škola. Oktobar je, đaci su od septembra u školskim klupama. Okrenem se oko sebe i vidim (ne obmanjujem vas), zbilja vidim odobravanja na licima ljudi i nekoliko komentara o tome kako je dobro ako svi elektronski mediji počnu neprekidno da ponavljaju takva i slična upozorenja – da sačuvamo decu.

Srbija stvarno jeste i pametnija i bolja od nagovarača. Jedva čekam da i nagovarače nagovore da odustanu i počnu da rade za dobro svih ljudi, i budu dobri i iskreni i pravedni, a ne nagovaračka i nametnuta operetska „zavađena“ elita.