Bez pozivnice za mezarje

Postoji nešto što se zove pravo, moralnost i običajnost. Pravo da se prisustvuje sahrani ili parastosu može imati svaki čovek, ukoliko mu porodica pokojnika ne zabrani. To se dešava retko, i zna se u kojim slučajevima. Moralnost nalaže svakom čoveku hoće li ili neće otići na nečiju sahranu ili parastos. Najzad, običajnost nalaže svakom čoveku da na svaku sahranu ili parastos (ukoliko nema izričitu zabranu porodice pokojnika) ode po vlastitom nahođenju, jer se na sahrane i parastose ne poziva, a posebno se ne šalju pozivnice. Tako je bilo do sada. Možda se taj adet izmeni ulaskom u EU, ne znam da li tamo vladaju drugačija pravila, pokušala sam da saznam, i delimično utvrdila da ne. To je ono što je dobro u pravu, moralnosti i običajnosti – univerzalnost, nemogućnost izmena posredstvom korupcije lobističkih krugova, i apolitičnost.

Glede Srebrenice i Potočara, makar za narednih deset godina, makar tamo na poklonjenje išli svi čauši antipalanačkog aktiviste Aleka Vučića Hrastoseka i slikali se sa svakom majkom iz Srebrenice ponaosob, agitpropujući da „mapiranje genocida“ nekako demapiraju, prekomponuju malčice, da ga se ne drže tako doslovce, jer doslednost je odlika onih koji ne dospevaju daleko ni u politici ni u vojsci ni u civilnom sektoru – Alek Hrastosek neće dobiti pozivnicu. E, sad, da ode nepozvan – može, ali marketinški – koliko mu god ovde odradili, kako je i nezvan eto otišao jer nema sujete, i sl, a i tamo se odro plačući što bi zumirale kamere najmanje tri TV iz Srbije s nacionalnom pokrivenošću i nekoliko prijateljskih, slično orijentisanih iz regiona – vajde velike ne bi video, samo bi izgubio nešto od onih bajnih, neverovatnih, fantastičnih procenata koje je Srđan Bogosavljević, direktor Ipsos Stratedžik marketinga, do poslednjih izbora čuvao isključivo za Tadića i DS, ove nedelje u jednom od intervjua za arhivu i istoriju (vreme će pokazati zašto) datom Politici, pod mučnim paulokoeljovskim naslovom „SNS sam na vrhu“, pripisao Aleku Vučiću.

Da se razumemo: Mi smo shebana zajednica. Srbi (elita pa tek onda sluđen narod), zahvaljujući i ovima koji su donedavno bili na vlasti, mimo celog sveta ne htedosmo da prihvatimo ni 11. jul kao Dan sećanja na genocid u Srebrenici, zahvaljujući medijima, savetima, agencijama, istraživačima nabaždarenih procenata ispitivanja javnih mnjenja, nama su procenti na izborima bili važniji od procenata na grobljima. I našima i tuđima.

Mi smo najzad odradili „gud politikl džob“, što bi rekao Ekrem Jevrić, budući ministar prosvete (nakon Vučićeve rekonstrukcije), zato da bi predsednik Nikolić pričao, ne neukusne, već razumu neprihvatljive anegdote s Vimbldona, o stendap-skečevima s premijerom GB Kameronom: „Ha, ha, vi nama ulazak u EU, mi vama da Marej dobije Đokovića, ili obrnuto.“ Ali, na sve to Nikolić se usuđuje da nam tu anegdotu ispriča na presici za novinare s ledi Eštonovom, čiji glasni, ozvučeni smeh me i sada budi sred julskih noćnih mora. U zemlji iole manje siromašnoj za ovaj gaf, ne da bi podneo smesta ostavku, nego bi se preispitalo nepoštovanje Ustava ove zemlje, a i „tajna“ vimbldonskih doskočica, koje valjda među džentlmenima treba da ostanu tajna. Kameron je precenio situaciju, ili ga boli uvo. Nikolić je potcenio Srbiju, po ko zna koji put. Ali ga boli uvo.

Na sve to onaj Đurić (savetnik Nikolića i pregovarač) izjavi i ostane živ: „Srbija ne može da bude talac nespremnosti Prištine da dosledno sprovodi tekst i duh briselskog sporazuma“. On je istakao da je Srbija ispunila sve što je do ove tačke predviđeno planom sprovođenja sporazuma, a da je Priština imala samo jednu obavezu – da usvoji zakon o amnestiji – i da ni nju nije ispunila. Pa, ljudi, ima li dna našem političkom, intelektualnom propadanju?