Bližnji i mi

 Indirektno ih, međutim, povezuje jedan pojam – zloupotreba. Tačnije, stotinu mogućnosti zloupotrebe. Naposletku, čak i od strane onih koji su se samoproglasili za „detektore“ svake zloupotrebe i zaštitnike „zloupotrebljenih“.

Baš dok ovo pišem čujem na radiju kako neki „pi-ar“ govori o „grickalicama bez kojih je naš život nezamisliv“. Otkad su grickalice i život u takvoj dramatičnoj i metafizičkoj vezi? O tome vam pričam! U društvu gde je marketing religija, a religija lišena svoje suštine – nezvanično, državna politika, sve je nužno osuđeno na zloupotrebu. Pisati o zloupotrebi takođe je vid zloupotrebe. Jedini način da se odbranimo od zloupotrebe i manipulacije jeste da nijednu interpretaciju (uključujući i ovaj tekst), ma sa koje strane dolazila, ne uzimamo zdravo za gotovo.

Rasizam i diskriminacija mnogo su rasprostranjeniji u Evropi nego što se mislilo, pokazuju najnovija istraživanja. I to jeste ogroman problem. Time ćemo se i mi kao društvo jednom ozbiljno i odgovorno pozabaviti. Kada postanemo ozbiljno i odgovorno društvo. To, dakle, nije tema ovog teksta. Vratimo se zloupotrebi.

Moj prijatelj, inače dobar i trpeljiv čovek, ljuti se na Rome koji protestuju. Ljuti se jer mu smeta zakrčenost saobraćaja, vožnja do grada koja traje po dva-tri sata. Ljuti se i zato što smatra da karton- sitiju nikada nije bilo mesto ispod Gazele. Raspravljali smo o tome. I meni sve to smeta, ali kažem mu – nije rešenje ni upad bagerima u romsko naselje. Prijatelj traži da kažem šta je rešenje. Postoji samo jedno rešenje, kažem, držanje tzv. romskog pitanja neprestano otvorenim. „Uuuu, što je rešenje“, kaže on. Ali, zaista drugog rešenja nema. Kad kažem „rešenje“ ne mislim na instant rešenja do ovih ili onih izbora, do ove ili one donacije, koju će dobiti neko ko će se kobajagi baviti „rešenjem romskog pitanja“. Dugoročno rešenje, u Srbiji, kao i drugde u svetu, teškog položaja Roma zaista bi bilo u neprestano prisutnom dijalogu u kome treba da učestvuje čitavo društvo, a mediji očišćeni i od same pomisli da u korist ovog ili onog političkog faktora, edukuju i izveštavaju o svakom pomaku u ovom dijalogu. Mi koji se Romima i romskom decom u komšiluku, i malo dalje, ili romskom decom sa ulica bavimo svakodnevno: neorganizovano, prirodno, stihijno, instinktivno, srcem, ne danas i ne od juče, nego valjda od kada smo i sami bili deca, preosetljivi smo na falš tonove u raznim iznenadnim i incidentnim „brigama“ za Rome.

Đilas je u „karton-siti“ ali i u ceo pokušaj rešavanja romskog pitanja ušao kao slon u porculansku radnju, bez takta, stila, instrumenata, pa čak i elementarnog znanja, ali optužiti ga bez pardona za rasizam, i praviti od toga političku kampanju u najmanju ruku je licemerno, a koliko je nekorisno i nehumano prema samim Romima, ne vredi ni govoriti. Nagradno pitanje: Kome je u Srbiji, na odgovoran način zaista stalo do sudbine Roma? Videćemo uostalom i po tome koliko će čija briga trajati i u kom pravcu se odvijati. Zasad, vidimo „filmsku“ sliku hipokrizije. Čike i tete koji čitavog života zapuše nos i cokću dok gledaju „ciganska“ naselja, kojima se „utroba prevrće“ kad im musavo „ciganče“ priđe sa „daš mi jedan dinar“, ne daj bože da ih dotakne; čike i tete koje nikada, ni u rukavicama ne bi pružili ruku da pomiluju kosu romskog deteta, a, jedina rečkoju su im ikada uputili je „beži bre“, i „marš“, odjednom su, preko noći postali puni sućuti, veliki zaštitnici Roma, i navijači, ali ne rešenja, većprodubljivanja ovog problema. Pitam se, zbilja, od koga sve danas Romima zaista preti opasnost. Opasnost različito upakovana. Ne, nije rasizam reći da rešenje „romskog pitanja“ ne vodi preko zatvaranja saobraćaja. To je loše za sve. Romi na sebe navlače gnev i onih ljudi koji žive samo malo bolje od tih Roma, i umorni i jadni pokušavaju da se posle napornog posla u rasklimatanim tramvajima i autobusima vrate kući. Onima koji voze džipove i audije, Romi koji stoje na tramvajskim šinama „uopšte ne smetaju“.

Pre desetak godina upoznala sam neke od roditelja 16 poginulih radnika RTS. Bili su potpuno sami, nesrećni, skrajnuti. U traganju za pravdom koja bi popunila jezivu prazninu izazvanu tolikom uzaludnošću gubitaka života njihove dece. Pravde nije bilo. Danas je postalo politički korektno ukazati ovim nesrećnim ljudima pažnju. To ima svoju dobru i lošu stranu. Nijednu neću komentarisati. Zbog roditelja 16 poginulih radnika RTS. Mislim da im je dovoljno i bola i zloupotrebe.

Nema mnogo razlike između ove dve priče. Postoji samo razlika između „dušebrižja“ i brige za bližnjeg. Bližnji. Lepa reč, zar ne?