Bogijev pelcer

Stiglo ono vreme kada se dodeljuje nagrada „Braća Karić“ za razna stvaralačka pregnuća. Ove godine tiše nego inače, ali, i dalje svečano i na nivou koji apriori garantuje prvorazredna nacionalna institucija kulture „Narodno pozorište“ (nije mala stvar), gde se ceremonija uručivanja nagrade odvijala. O nagradi niko više ne govori sa strašću, po novinama tu i tamo po koji komentar. Poneki bivši laureati, i poneki bivši članovi žirija nekako nevoljno, kad ih se baš pita tu i tamo nešto prozbore, i to je to. Mediji nisu posebno zainteresovani. Svi pamtimo vreme kada je nagrada bila poznata po iznosu od 33.000 maraka. Eh, Bogi, Bogi… Ti, zelena salato (evergrin!) usred radioaktivnog srpskog polja, u kojem ništa nije uspevalo. Izuzev tebe. Gde si sada, ko li te sad bere…

Ova nagrada uvek je više govorila o društvu nego o darodavcu, i mada se društvo, posebno nakon 2000. trudilo da teret nagrade svali sa sebe na darodavca i ponekog laureata. Ponekog, ne sve. Neki laureati su uzeli pare, rekli hvala i do viđenja, i ispali jako pametni jer su odrali Bogija, a zadržali, tako su oni mislili i ubeđivali okolinu, pravo na ironičan i podsmešljiv ton prema broju padeža kojima glava fondacije, sa brkovima i bez brkova, raspolaže. Bogiju je bilo svejedno šta mu se priča za leđima. Njega je stvar sa laureatima – posebno iz sfere novinarstva, koji su u prošlosti i budućnosti bili nosioci – ne nikako Oskara popularnosti – već najuglednijih nagrada iz redova tzv. Druge Srbije, kakve su: „Jug Grizelj“ ili „Staša Marinković“ – zanimala isključivo frontalno. Oči u oči. Ja tebi nagradu, ti meni „Hvala, Bogi“. U tom smislu i danas tvrdo smatram da su u periodu posle 2000. najbenignije ličnosti čija se imena vezuju za nagradu „Braća Karić“ bile upravo dve (i jedine) najosporavanije: Bogoljub Karić dodeljivač, i Bojana Lekić, novinarka. Možda i Dragan Bujošević, jer je čovek i inače radio na BK poznatu emisiju „Nije srpski ćutati“, pa bi bilo zaista začudno i licemerno da je predmetni novinar odbio nagradu sopstvenog poslodavca.

No, prva prava i jedina simbolička žrtva prihvatanja Karićeve nagrade i preteča svih kasnijih društvenih kontroverzi baziranih na korisnoj igri „između dve Srbije“, bila je, naglašavam, u ono vreme i ona tadašnja Bojana Lekić. Da li je nekome danas jasnije zašto je Bojana Lekić jedina stradala od osude visokomoralne okoline iz svog okruženja? Zašto je ostala bez zaposlenja na B92? Zašto joj je najbolja koleginica Svetlana Lukić posvetila ceo „Peščanik“ nakon kojeg je bilo jasno da za takvog palog anđela poput Bojane nema više mesta u „nezavisnom i nepotkupljivom“ novinarstvu, i mada su posle Lekićeve, drugi laureati bili i ostali redovni i nezaobilazni „gosti“ iste radijske emisije, bez konsekvenci? Sve ovo biće zanimljivo istorijsko štivo za sto godina, ali ostaje utisak da je Bojana Lekić stradala upravo zato što je, s jedne strane, bila prva i kao probni balon morala da „pukne“. Ali, i zato što se samo nje, uistinu, ticalo mišljenje okoline za koju je verovala da dele iste svetonazore, verujući samim tim da okolina zaista ima jasno utemeljene svetonazore, pa je stoga samo Lekićeva i pravila težak moralni kompromis sa sobom, koji je spolja, nama izgledao kao pravljenje fame. Svi ostali „naši“ laureati i žiristi, uzeli su lovu i nisu se nikom pravdali. Pošteno.

Ovaj drugi princip stava i ponašanja: „uzmi i idi dalje“ uzet je za pelcer i primio se. Danas je kao što znamo cela državna aparatura bazirana na moralno-političko-tajkunskom unijaćenju što je bio i osnovni princip „Karićeve nagrade“. Pelcer „Karićke“ razvio se u današnju državnu politiku pomirenja i nivelisanja zjapećih razlika suprotstavljenih ideologija prošlosti, što je osnova društvene, partijske i predsednikove vizije budućnosti Srbije. Znači, Karićeva nagrada je preteča Srbije 2010! Samo što je danas nemoguće naći osobu u našoj profesiji koja bi oko te pomiriteljske državne stvari mogla da bude makar u najmanjoj dilemi, da javno ispolji skepsu, a da se nada bilo nagradi bilo novcu bilo uopšte ma kakvom zaposlenju u medijskom sektoru. I zašto je onda Bogoljub bio gori od današnjih vladara i njihovih tajkuna? U odnosu na ove, Bogi je, izgleda, imao duha.

Nije li Bogi upravo nagrađivao ono što se suštinski razlikovalo od njega? Naravno, nije Bogi kriv što su mnogi laureati kasnije prestali da se razlikuju.