Bogoljub i rodoljupci

Novi momenti o Haškim danima (ubistvu?) Slobodana Miloševića; prvo medijsko pojavljivanje bivšeg direktora RTS Dragoljuba Milanovića, koji nakon što je (posle pravosnažne presude) odležao 10 godina zatvora zbog stradanja zaposlenih u toj medijskoj kući tokom NATO bombardovanja, nije dobio priliku (jer nije pitan) da ma šta kaže o tom više nego dramatičnom događaju… Reklo bi se da se svako sećao prošlosti stavljajući je u funkciju predizborne kampanje.

Novinski naslovi koji imaju kao cilj ili zastrašivanje građana ili potcenjivanje njihovog intelekta sa neprimerenim sadržajima nastavljaju da stižu iz svih štabova. Dok premijerovi prete dolaskom „zla“ te rumunskim, ukrajinskim, ili već nekim apokaliptičnim scenarijom (koji se, naravno, i srećom, neće desiti ma ko da pobedi), druga strana upozorava da se građani drže u strahu (Jeremić konstatuje da je reč o kolektivnoj psihozi), ali čine premali napor da njihovo obraćanje građanima isključi prateće elemente histeričnog upozoravanja da ako režim pobedi dolazi do nesagledivih posledica po zemlju, te, ako nas ne proguta kakva crna rupa, biće dobro.

Ne mogu da razumem šta je to u kampanjama da sve ono o čemu neko ćuti (kad, na primer Vučić dolazi na vlast kao omiljen za sve, sećate li se, pa niko ni jednu reč ne kaže protiv njega?) godinama, ili ćuti toliko dugo da taj sadržaj nakon toliko godina ćutanja postaje dosadan, odjednom u kampanji pusti da sve to izađe u javnost. Nije problem što izađe, već što nema kontrole, ni mere. Utoliko pre što:

„Od 2012. godine naovamo, ja nisam primetio nijedan slučaj da nevladine organizacije ili opozicija optužuju ovu vlast da ima elemenata korupcije u tenderima za bilo šta. Vučić je stavio tačku na pljačku“. Ovo je izjavio Bogoljub Karić u opširnom intervjuu Ekspresu. Da li je neko, dragi kandidati primetio suprotno ponašanje pomenutih, od toga što Karić tvrdi? Lično bih volela da ga neko od najogorčenijih kandidata demantuje, ali mi se sve čini da od 2012. pa do sada stvari stajahu baš tako. Ali, nebitno. Kad pomenuh Karićev intervju Ekspresu, moram da primetim i ovo. Ne znam jesu li kolege iz Ekspresa poput kolega iz Danasa imale problem da gospodin Karić jedno ispriča njima u mikrofon a drugo posle autorizacije, ali, ovako kako je objavljen, ovaj intervju će ostati značajan dokument. Zanimljivo je da Karić u njemu otvoreno govori o svom stradanju za vreme Koštuničine vlasti kada je, kako tvrdi, morao da napusti Srbiju i kada mu je „sve oduzeto, a do danas nije vraćena imovina“; da se kritički ali bez jetkosti i priznajući mu sve dobre poteze osvrće i na vladavinu Borisa Tadića; da o sadašnjoj vlasti (sa kojom je Pokret snaga Srbije u koaliciji) govori pozitivno, ali sa razumnom distancom poslovnog čoveka, koji kreće od konstatacije da mu ni ova vlast nije vratila imovinu: „Ova vlast ima dve mogućnosti: da to uradi ili da ja podnesem tužbu i da nadoknadim svu štetu, a onda će platiti deset puta više“. Hoću da kažem da je ovaj intervju, iznenađujuće, primer kako jedan „biznismen“ pa još „Bogoljub, čovek iz naroda“, može da govori i o prošlosti i o svim političarima iz prošlosti koje je podržavao, koji su ga na neki način razočarali, bez ostrašćenosti i mržnje. Onda je sasvim razumljivo to da i ovom režimu govori na isti način. Takav stav on zaokružuje u odgovoru na pitanje zašto mu je, s obzirom da je ceo život u privatnom biznisu, ta kontinuirana veza sa državom potrebna: „Nijedan veliki posao u svetu ne može da se realizuje ako država (Vlada) ne stane iza njega“. Znamo koliko su odnosi države i tajkuna netransparentni, pa, koliko lažnih svađa, ali i stvarnih, opasnih animoziteta… U svakom slučaju, ovaj Karićev intervju otkriva mogućnost drugačijeg odnosa ljudi od kapitala sa vlastima, ko god da je na vlasti. Uostalom, nije Karić izmislio „Ćesaru ćesarevo, a Bogu božije“.

Čisti računi, zar ne, spašavaju svaku uređenu zajednicu? Tako je od porodice do Države. Šteta što se taj princip široko ne podrazumeva, što za posledicu ima to da nam svaka kampanja liči na razbojnički poligon, sastavljen od nepoštovanja protivkandidata i njegovog biračkog tela, ekspliciranog kroz klevete i uvrede. Znak da smo demokratski nezrelo, a sociološki nevaspitano, poludivlje društvo.

Još nije kasno – sad se menjajte, kandidati za predsednika Srbije!