Bosanski brod u boci

Nedavno mi je jedan, usudila bih se reći, veoma upućen čovek, inače nimalo sentimentalan prema Bosni, ali realan, prilično začuđen da ima još nekog ko to ne shvata, rekao: „Nikom nije u interesu da se pitanje Bosne reši. Sve dok je tako, tamo će neprestano biti stvarane krize, a žrtva, kao i uvek u takvim situacijama biće bosanski narod“. Nikom? „Nikom. Ni međunarodnoj zajednici, ni političarima, kako u Bosni, tako i u svim državama u regionu“.

S druge strane, neki meni dragi ljudi iz Bosne, najkritičniji su pre svega prema aktuelnom bosanskom rukovodstvu, koje nesumnjivo nosi veliki deo odgovornosti za stanje u Bosni, a na pretnje Evrope da Bosna još zadugo neće videti „bela šengena“, sležu nemoćno ramenima. Ti moji nesretni Bosanci, skromni kakvi su, misle da je svet za njih dovoljno učinio i da su za svoju današnju nesreću sami krivi. No, biće da je istina negde između. Naravno, da nema tog strogog „svetskog“ sudije koji svako malo svira „faul“ bosanskim političarima, ne bi bilo nikakvog korektiva i stanje bi bilo i teže, pa ipak, gubi se iz vida da je tek 2009. Devedesete su bile, gledano sa stanovišta oporavka jedne uništene zemlje, koliko juče. Zato je nemoguće ne zapitati se ponovo o dvostrukim standardima „međunarodne zajednice“. EU bi, u godini SEKE, prema gospođi Merkel i još nekim evropskim zvaničnicima, malo da se odmori od proširenja. Svet bi, malo da se bavi sobom, što ponekad, kao da isključuje uklete balkanske državice. Videli smo, kako su problemi veliki, a osmesi, ipak, široki, na samitu svetskih lidera u Londonu. I što bi se svet, upitaće neko s pravom, bavio balkanskim državama, čija rukovodstva uporno odbijaju da sebe dovedu u red, da se upristoje, da donose zakone bez kojih o Evropi mogu samo da sanjaju? Ima rezona. Pa, ipak, kada je rečo Bosni, ne bi li učinak bio bolji da se Bosna – umesto toliko oštrih ocena i okretanja glave, od strane tog sveta koji, s jedne strane ne prestaje da se sablažnjava nad zločinima koji su se nad tom zemljom desili i na mnogo načina je osakatili, zbog čega, delom, i politički izbor građana još ne može biti mnogo drugačiji od ovog koji je trenutno – nađe u nekakvom međunarodnom „karantinu“, nekom prelaznom „sanatorijumu“ za sirote balkanske državice, na nekakvom lekovitom manovskom „Čarobnom bregu“? Nije li zbilja i logično i etično zapitati se, čime je to, primerice, današnje Kosovo, sa nesmanjenom stopom organizovanog kriminala, sa delom svog kontroverznog političkog rukovodstva, kao i krajnje problematičnim stanjem ljudskih prava, zaslužilo toliko tetošenje sveta, i gledanje kroz prste, dočim se Bosni oštro zamera, s pravom, ali, dozvolićete, na daleko manjim gresima? I na sve to, Bosna osim svog „rukovodstva“ ima pride još i specifično Dodikovo viđenje „bosanskog pitanja“ i RS.

Čitam, ovih dana o trendu da se gradovima u entitetu RS, koji nose prefiks „bosanski“ sada taj prefiks skida, da ne bi „vređao“ nečija osećanja, pa se tako Bosanski Brod, više neće tako zvati, nego valjda samo Brod? Čiji i gde Brod? Brod, vele. Brod u boci, šta li? Još manje razumem, koga to vređa? Dodika? Jer, ako reč„bosanski“ vređa Srbe, zašto je onda u Srbiji i dalje „uslov svih uslova“ itd., za ma kakve integracije o kojima vlast neprestano priča i obećava, baš privođenje pravdi ljudi optuženih za ratne zločine u Bosni? I upravo u tom kontekstu ova leksička priča postaje politička, i zato je, zbog posebnih veza Srbije i RS pominjem kao simptomatičnu za unutrašnja politička zbivanja u Srbiji, i zato se ne kostrešite odmah braćo Srbi etički-simetracionisti, jer, znam, jeste, bivalo je i obrnutih slučajeva, da su pojedina mesta gubila prefiks „srpski“, itd.

No, ne rekoh li još na početku teksta da je Bosna najtužniji predeo na svetu? Prokleta avlija koja se ne otvara prema spolja, a svakakav bašibozluk, sa svih strana drži ključeve od avlije. Rešenje neće pasti s neba, stoga za početak, verujem da Bosna, nakon raspada Jugoslavije i svega što se desilo, zaslužuje bar taj prvi prijateljski korak, i razumevanje, Srbije, Hrvatske, kao i svih zemalja u regionu. Ovako, povlađivanjem mangupskim, „seoskim“ politikama, koje i jezički obesmišljavaju svaki napor da se zajednički prevaziđe prošlost, reše problemi i krene dalje, otvara se jedino šansa, da osim ex-bosanskog Broda, i ceo balkanski region ostane samo ukleti brod u boci, koja pluta po evropskoj pučini.