Božić u krizi

Međusobno se opanjkavajući estradnim stilom, brukajući po medijima SPC, i pokatkad, svoje svađalaštvo završavajući čak i fizičkim obračunima, crkveni velikodostojnici dočekali su Božić. Očito, lakše je bilo neskromno posegnuti za sablažnjavanjem nad postupcima celog čovečanstva, nego čišćenjem vlastitog dvorišta doprineti poboljšanju slike sveta. Srećom, pa duh Božića ne zavisi od ambicioznih i vlastohlepnih nego od skromnih i ljudi čistog srca. Ali SPC nikako nije jedina institucija u Srbiji koja je u Novu godinu ušla baveći se onim što joj nije posao, i ne baveći se onim što joj je jedina obaveza.

Svetska ekonomska kriza, milioni ljudi koji ostaju bez posla i u najrazvijenijim državama, te domino-efekat koji će to imati na „zemlje u razvoju“, obeležili su kraj stare i početak nove godine. Da scenario bude crnji, u 2009. godinu svet je ušao sa ponovnim ubijanjem civila, nažalost i dece u Pojasu Gaze, gde su obnovljeni sukobi na relaciji Izrael-Palestina. Na pomolu je humanitarna katastrofa, ako se sukobi hitno ne obustave. U svemu tome, da okolnosti nisu preteške, bilo bi komično posmatrati ponašanje srpskih institucija. Srbija kao da dokazuje da je i u krizi posebna i mimo sveta. Posebnost srpske krize ogleda se u načinu na koji zvaničnici i institucije pristupaju njenom rešavanju – „pucajući sebi u noge“. Tako, parlament „obećava“ da će i narednih meseci biti blokiran autoopstrukcijom i tako propuštati rokove za usvajanje zakona, osim ukoliko ih ministar policije ne pozove „u četiri oka“ da postupe drugačije.

Pojedina ministarstva i ministri tipa „država to sam ja“ nagoveštavaju da će i narednih meseci raditi uspešno što i do sada: ucenjivati vladu, stavljati lične interese iznad državnih i ostati nedodirljivi, jer ih od zakonske štiti politička moć.

Ponašanje elite zadužene za vojsku, trenutno, gotovo da je nemoguće predvideti. Nakon bučnog sukoba ministra odbrane i načelnika Generalštaba, afere poznatije kao sukob Šutanovac-Ponoš, koja je završila „presudom“ predsednika Tadića po kojoj Ponoš („najbolji oficir“ u Srbiji i šire, po rečima predsednika) odlazi, a Šutanovac ostaje – ostalo je znakovito ćutanje. Samo najupućenijima bila je jasna priroda ovog „netransparentnog“ sukoba, pa samim tim veruje se da najupućeniji valjda i znaju zašto je i ishod takav kakav jeste. Nama ostalima omogućeno je da se praznično informišemo putem tabloida u kojima možemo naći intimnu ispovest supruge ministra odbrane. Iz nje, među ostalim dignitivnim informacijama, saznajemo i da je ministar „muškarac sa velikim M“. To nam nažalost nije od pomoći u razumevanju strategije državnog vrha kada je rečo sukobima, kadriranju, a ponajmanje budućim „reformama“ u vojsci. A drugih informacija nema.

Na kraju stižemo i do institucije samog predsednika Srbije. Sa razbijenom opozicijom koju, uslovno, nije teško kontrolisati, sa većinom medija, uslovno, na svojoj strani, Tadiću 2009. ulazi sa, uslovno, čvrstom pozicijom. Ipak, kraj godine, sukobi unutar Vlade inicirani aferom „aerodrom“, „gasnim sporazumom“ itd, pokazali su da je ta predsednička čvrsta pozicija takva, zbilja, samo uslovno. I mada mnogi kritičari Tadiću zameraju čvrstorukašku politiku, teško je oteti se utisku da se on i dalje koleba unutar dilema koje su i u ranijim vladama bile njegov faktor ograničenja. Reforme, ali s kojim koalicionim sastavom? Evropa, ali po koju cenu (Kosovo, komplikovanje odnosa Moskve i Vašingtona…)? Različite struje unutar Demokratske stranke… Najzad, i Tadićevo nerešeno pitanje o vlastitom pozicioniranju kao predsednika stranke i Srbije s jedne, i evropskog političara i državnika s druge strane. Kako god, početkom 2009. građani dobijaju od predsednika i dalje odlaganje problema. Biće veoma neprijatno ako to potraje, a odloženi problemi ne budu pozitivno rešeni.