Brehtovo vreme

Vlada, jašta, isto tako.

Dvae’st i više leta reaguje svaka, ažurno: smenjuju se očevi nacije i deca njihova, majke pevaljke i majke narikače i evo dvae’st godina ništa ne priznaju, sad još većina ovih što su im zbog devedesetih pasoši tek vraćeni pa se ne skrase ni dva dana u Srbiji, no se razleteli da im dupe vidi put po svetu. Tvrde čak da ih vole i Olbrajtova i Riker od ljubavi i štovanja prema Eliotu (ne Tomasu St.) već našem Nes-Vučiću, ne znaju prosto kako da nas „ispoštuju“, i onda ti naši genijalci, smrknuta čela za domaću upotrebu drobe narodu kako mi to ništa ne priznajemo. Rasprava: granice su nepromenljive. Granice se ne znaju. Granice se davno znaju. Granice su prevaziđene. Nebo je granica. I tako.

U jadnoj, poniženoj, osramoćenoj zemlji, dok svet reaguje po svojim motivima, zakonima, sa manjkom pravičnosti i viškom cinizma (a jesmo li počem bolje zaslužili s obzirom da se sami sebi svaki dan podsmevamo) kad delamo protivno logici i zdravom razumu pokušavajući da od političke cvekle napravimo fini sok od narandže i privikavamo se neviđenom brzinom, po onoj:

Ako smo već poubijali svoje najbolje ljude u politici i šire, ni boranija ako je prokuvaš, u frak upakuješ i obaveznu dugmad na manžetne staviš, nije loša.

I tako danas Haradinaj, a naši u fras, a juče Gotovina, a naši tras…. Meni je, da prostite, dosta. Ko sluša šta priča vlast omiljena po zapadnim, istočnim, a naročito ruskim prestonicama, taj neka učestvuje.

Ja ćutim, i čitaocima ovih novina, mog Danasa, poklanjam pesmu, svežu kao da sam je ja danas napisala nama, s tugom nad nama. Dame i gospodo, Bertold Breht, „Rođenima posle nas“:

Zaista, živim u mračno vreme!

Bezazlena reč je glupa. Bezbrižno čelo

Znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje

Samo još nije primio

Užasnu vest.

Kakvo je to vreme u koje je

Razgovor o drveću gotovo zločin

Zato što podrazumeva ćutanje o tolikim zlodelima!

Zar onaj što tamo mirno prelazi ulicu

Zbilja nije kod kuće za svoje prijatelje

Koji su u nevolji?

Istina: još zarađujem za život.

Ali verujte mi: pukim slučajem. Ništa

Od svega što činim ne daje mi za pravo da se sit najedem.

Slučajno sam pošteđen. (ako me napusti sreća,

Biću izgubljen.)

Kažu mi: Jedi i pij! Budi srećan što imaš šta!

Ali kako da jedem i pijem

Kad ono što pojedem otimam gladnome,

A čaša vode koju popijem nedostaje žednome?

A ipak jedem i pijem.

Voleo bih i da sam mudar.

U starostavnim knjigama piše šta je mudro:

Ne mešati se u spor u svetu i svoj kratki vek

Proživeti bez straha.

Održati se i bez nasilja,

Zlo uzvraćati dobrim,

Sve želje ne ispunjavati, nego ih zaboravljati –

Smatra se mudrim.

Ja sve to ne mogu: Zaista, živim u mračno vreme!