Breskve u kompotu

I do sada, međutim, to najjednostavnije baš je bilo najteže, ali od 11. maja i jedan deo Srbije, koji bi ranije potpisao tu činjenicu, prešao je, bez pardona, s onu stranu istine. Možda se i buđavi hleb nekako proguta, ako se prizna da je buđav, ali da drugog nema na tržištu. Teško pada kada ga buđavog „prodaju“ kao rumenu veknu. Ako je običan svet zanemeo u čudu, a zvanični svet politike i mas-medija ubi se danima od prenemaganja u međusobnom slavlju i čestitanju, onda tu nešto duboko neće valjati.

Da je bar na snazi posleizborna ćutnja! Ne bismo tada slušali ovu novu burazersku etiku, koja nas već od 12. maja vrlo agresivno, unapred odgovara od svakog pokušaja potencijalnog „moralisanja“ glede postizbornih protivprirodnih saveza. A kada ne pravite razliku između nužnosti moralnog rasuđivanja i „moralisanja“, ceo vam moral staje u onu jeftinu dosetku: „Ko o čemu lopov o poštenju.“ Tako se ruganje „moralisanju“ doživljava kao premoć, lukavstvo uma i šićardžijska nadarenost. Dobro, ali, od kada su pa to vrline? I tako, pošten svet ćuti ne bi li izbegao defamaciju i prozivke. A o čemu bi, zapravo, spin majstori i promoteri jedine istine, ove ili one, hteli da ne govorimo?

Očito, i sami izgubljeni u lošem prevodu sa evropskog, oni nam šalju poruku da je 2008. normalno (čak radmilovićevski naglašeno: „noormaaaaaalno!“) razvrstavati breskve i leševe! Sada je evropskom bloku, koji je našao iznenadnu srodnost sa „snagama devedesetih“, valjda prihvatljivije prevoziti ih s vremena na vreme u neprihvatljivim hladnjačama. O tim breskvama je pre samo dve godine visila sudbina jadne nam zemlje, ako se dobro sećamo sukoba tadašnje naše Ivane s njihovim našim Ivicom, i ostalim potpornim stubovima manjinske vlade. Breskve i forenzičke objekte interesovanja, umesto u hladnjače, naši bi sada da uguraju u pitki kompot. A kompot u tegle sa izvesnim nalepnicama. Lustraciju je zamenio konzervans. Uostalom, ko bi više koga lustrirao? Kad se Terazije uliju u Ušće, nema više povratka na staro. Navodno iz „sveta“ su dobili zeleno svetlo. Da poklone indulgencije. Ništa nisu naučili iz slučaja „Del Ponte“. Svet očas ćud menja. Oni čija je tema kampanje bila: „Ma jebite se devedesete“ (hit Đ. Balaševića sa albuma „Devedesete“), nutkaju foteljama one čija je tema kampanje bila: „Počnimo s Gedom ispočetka“. Istovremeno, zgranuti su nad Koštunicom jer „povampiruje devedesete“! Kako? Tako. Jer bi i on sa gedistima, kao i oni, ako može. Ko je „ondak“ uopšte puštao one balone na Trgu dok su gedisti pod lipom pokopavali haškog mučenika? Čitam juče Dinkićev govor iz skupštinske noći dugih skidanja hulahopki. „Imamo gospođu Borku Vučić koja predsedava, bira se Tomislav Nikolić za predsednika Skupštine, a dve najveće demokratske stranke – Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije se svađaju. Da li je to normalno? Zaista, da li i jedna i druga stranka znaju koliko je nekada vremena trebalo onima koji su pravili Demokratsku opoziciju Srbije, pre svega Đinđiću, Koštunici i ostalima, da se slože i da 5. oktobra obore režim radikala i Miloševića?“ Tako glasi početak tog čuvenog dinky’s spiča od pre, pa ima li dve godine? U međuvremenu Dinkić, našavši da je Koštunica poludeo, zalaže se da sada: imamo gospođu Borku Vučić koja predsedava, biramo ministre iz SPS, a DS i DSS da se svađaju… Da li je to normalno? O, daaa!