Bum, Cile, bum!

Ili je to samo sintagmatski džeparac za Cileta – Transformera velike lady u prepoznatljivom stilu: „Dečko mi je školarac pa mu šaljem džeparac, da ide u kino da mu bude fino.“

Za to vreme u Srbiji, u tom zatvorenom svetu palanke, daleko malignije od Konstantinovićeve dijagnoze „političkog vašara“, odvija se zloćudni, histerično-cinični, samozatajni, netransparentni rat oko počasnih i nečasnih mrtvaca, kao „ideal organske kulture“, svi smo mi taoci kriminalizovanog sistema u kojem nema nevinih. Ova lakrdija nastala je kontingentim događanjem dve smrti: uglednog advokata Srđe Popovića i direktora RTS Aleksandra Tijanića. O, kakav besplatan poklon eufrozine ili sudbine politike onima koji ne bi da pričaju o izborima na Kosovu, o srpsko-srpskom ratu zbog Kosova, o svim mahinacijama u vezi sa kosovskim izborima, o „hapšenju Vulina“, o „neprospavanim Vučićevim noćima“ zbog prebijanja srpskih političara, zastrašivanja i ne znam čega sve još, o čemu je pričao pi-ar Vučićev, u slobodno vreme predsednik parlamenta Stefanović. Dno.

Vratimo se Lepoj Breni. Odavno ona nije samo rodonačelnica turbo-folka već prva dama srpskog establišmenta i estradno-političkog mejnstrima. Svaki kulturnjak koji je na vreme shvatio „koliko para toliko muzike“ učestvovao je u utemeljivanju kultur-kulta jedne nove Lepe Brene, bliske krležijanskoj „Pijanoj noći…“ tačnije dekadentnoj izvedbi te predstave na jahti Željka Mitrovića, gde je nazočan bio krem srpske kulture, na čelu sa holivudizovanom verzijom jednog restauriranog, mlađeg ali lepšeg (kao mostarski most, kao Dubrovnik) Šerbedžije. Ali, družeći se sa Brenom, kultura od te pijane noći pa nadalje ne gubi ništa. Naprotiv, dobija više nego iz praznog budžeta.

Brenino vizionarstvo prepoznao je još Mlađan Dinkić, na čijim predizbornim promocijama je govorila poslednja Jugoslovenka posle Jovanke Broz. Gorčin Stojanović je svojevremeno, imajući sve ovo u vidu, ni kriv ni dužan stradao jer je režirao Brenin koncert i, pljuvan od zavidne čaršije, nije hteo da se brani dvosmislenim odgovorima, nego je o Lepoj Breni govorio kao o kulturnoj ženi, koja „odlično peva sevdalinke“, a novac isplaćuje na vreme i po dogovoru.

Priznajem, kao osobi kojoj je „Ubistvo s predumišljajem“, film Gorčina Stojanovića, snimljen 1995. po romanu i scenariju Slobodana Selenića, jedan od 15 najboljih filmova srpskog govornog područja: najtananiji, najinteligentniji, najsuptilniji, gotovo bergmanovski oštar i precizan urađen film srpskog govornog područja, ovaj izlet u režiranje Breninog koncerta nije lako palo, ali sam kasnije razumela Gorčinove argumente, i prihvatila da u Srbiji niko nema prava da sudi vrhunskim umetnicima kojima država ne daje žutu banku, jer banku drži estrada. Osim estrade, kome se obratiti za pare. Kriminalcima? Političarima koji se bogate pljačkajući državu? Dakle, uzeti pare od vlasnice srpske estrade je OK, bez ironije. To je realnost.

I sad, gde smo? Lepa Brena podržala je ne Dinkića (kome je Vučić u kampanji dok ga je ona podržavala spremao prugastu zatvorsku košulju) već Vučića, jer „naciji“ treba „snažan“ „lider“. Takoreći novi Bengalski Tigar. Kojoj „naciji“? Šta je „nacija“? Odakle pevačici vizija o „potrebama nacije“, i novom, snažnom, jednom i jedinom Vođi?

Na čemu počiva Vučićeva moć, ko ga je stvorio i zašto ga Evropa podržava, kao da mu je papa lično poklonio indulgencije za sva nedela od 90. do pre godinu dana, više nije važno. Važno je da smo zaista duboko zakoračili na opasnu teritoriju gde kult ličnosti, manijakalno podržavanje malog od kužine vazdignutog na tron Državnika, prestaje da bude pitanje palanke i postaje zaista ekletantan uvod u totalitarizam u kojem se ne zna ko pije, delimično naslućuje ko plaća, a saučesnika je toliko, da mi koji se bunimo, ili ćemo zaćutati, ili ima da nas nema. A niko nas neće uzeti u odbranu, jer smo samo obični građani.