Bumo se ćerali

Ni Sanaderov učinak nije zanemarljiv. Građanstvu Hrvatske i Srbije samo su još falile ove okasnele, naknadno repetirane verbalne psovačine, što neodoljivo liče na Milošević-Tuđmanovu eru, ako ne i na nešto gore.

Obe države i njihovi čelnici do guše su u problemima. Srpska vrhuška, osim nerešenog i sve komplikovanijeg pitanja Kosova i shizoidne politike koju prema Kosovu zauzima zvanični Beograd, ima i narastajuće ekonomske probleme, izneverene birače, osiromašene i nezaposlene radnike, nezadovoljne seljake, nezbrinute bolesnike, nedovoljno zaštićenu decu… Hrvatska, izuzev Kosova, ima sve to plus rapidni porast kriminala. Nekako je logičan zaključak – ako je svaki od ovih problema nerešiv za vladajuće elite – da je najbolje skrenuti gladne oči s kruha i hleba svagdašnjeg na velika pitanja „nacionalnog dostojanstva“. Tako smo stigli do pata-tužbi i mnogih gorkih dramski povišenih reči sa obe oficijelne strane. Šta je nesporno? Fakat da istorija odnosa Srba i Hrvata jeste u velikoj meri istorija zločina i stradanja nevinih. Tako je bilo u daljoj, tako i u bliskoj prošlosti. Šta je sporno? To što su te činjenice poznate i Tadićevima i Mesićevima, pa ipak koliko do prekjuče rukovodstva dveju država tužiteljki sa nežnošću su se unterhaltovala i milo tolerisala. Tako su srpske vlasti dozvolile „genocidne“ makroprivredne prodore Hrvatske na tlo naše zaklane teritorije. A i genocidni Hrvati izneverili su olako lijepu njinu zbog megamarketa i ostalih domoljubnih znamenitosti širom Srbije. Sada, iznebuha, slušamo prejaku retoriku diplomate Jeremića, a iz Hrvatske uvek spremne odgovore, a obaška sve to još i nakon razmatranja ukidanje viza za građane Srbije, zbog mafijaških obračuna u Hrvatskoj. Kako to da je do juče važnost povjesne zbilje bila skrajnuta zarad prosperitetne budućnosti, e da bi se moglo poslovati, raditi biznis. Verovatno tako što su politiku na kratkom povocu držali srpski odnosno hrvatski bogataši čija je filozofija – kako se slikovito u jednom intervjuu izrazio splićanski hiphoper Saša Antić(TBF) – Bilo mikro, bilo makro, meni dobro ja se nakr’o. A sad je prigustilo…

Razumni ljudi i u Srbiji i u Hrvatskoj smatraju da su razgovori lišeni ostrašćenosti i mržnje sa obeju strana daleko učinkovitiji od tužakanja. Radio Slobodna Evropa izvestio je da, iako u Hrvatskoj zasad nema službenih reakcija na najavu ministra Vuka Jeremića da će Srbija tužiti Hrvatsku za genocid u vreme Oluje i za zločine u ustaškoj NDH, hrvatski analitičari smatraju da bi obema državama puno korisnije bilo da pregovaraju i odustanu od tužbi „od kojih će najviše koristi imati skupi strani odvjetnici“. Zvuči razborito, zar ne? U Srbiji, zasad, nema sličnih tonova. Ovde se, naprotiv, Jeremićpanegiricima analitičara ohrabruje da pokaže zube svim neprijateljskim zemljama u okruženju. Mada se, ruku na srce, većnarednih dana može očekivati zaokret. U nas se, poslovično, stavovi zvaničnika menjaju kao papirne maramice, pa evo gde nam se posle onolike bure u čaši vode vraćaju, i to na našu molbu, crnogorski, makedonski i drugi ambasadori. Kakva vrhunska improvizacija, najblaže rečeno.

S obe strane nedostaje normalnosti, s obe strane kao da politiku vode oni „dečki kaj piju stoječki“, i sve je nedopustivo degutantno. Prema žrtvama, jer se njihove autentične tragedije vade iz arhiviranih registratura sa kojih se otresa debela prašina onda kada kojoj vlasti dnevno zatreba, ne pre i ne posle toga. Uvredljivo je i za sve nas, osakaćene građane, koji ne možemo priželjkivati nova pogoršavanja odnosa s prvim susedima, jer nam je bez viza, bez normalnih uslova za život, većdeceniju i po svet ionako predaleko.

I na kraju, predočimo stav koji, verujem, nema mnogo istomišljenika u Srbiji. Držim, naime, da istureno odeljenje hrvatske tvrde „oporbe“ iz redova žurnalista i pisaca srednje generacije, koje se smestilo u Beogradu, takođe ne povlađuje dobrom ukusu, ni elementarnoj korektnosti prema susednoj državi. U Srbiji će svaki hrvatski „klirik“ odmah dobiti svoj fan klub, samo ako Hrvatsku prikazuje u najcrnjem svetlu. Pa, šta s tim? Problem je što su im fanovci od one vrste što su radi videti trun u oku brata svoga, a u vlastitom prevideti celo brvno, ako sam dobro citirala staru hrišćansku izreku. Retki su slučajevi, na našim prostorima ih i nema, s jednim izuzetkom, da neki pisac napusti jednu državu i pređe u drugu, a da osim što uspe da bude temeljni kritičar one koju je napustio, čini to besprekornom duhovnom otmenošću, i pride toliko napreduje u kvalitetu pisanja, u jeziku, sve do remek-dela što svakako jeste roman „Grad u zrcalu“ Mirka Kovača.