Čarobni profesionalci

I zaista, tolika dževa se podigla, pa napadi na potpuno bezazlenu izjavu Zorana Panovića, da je događanje na rođendanskoj žurci SNS bila dobra „predstava“, pa dajte nismo deca, inače bi Kusturica govorio u igraonici, a ne u sali – ma, bura u čaši vode. E, sad, kome nije dovoljna i činjenica da Kusta i dalje misli da je Vučić najbolji. Ko ne razume da je Vučić srdačno pozdravio, posle svega, i Kusturicu i ekselenciju Kifa i ruskog i sve prisutne, a naročito odsutne ambasadore, i da mu je završni pozdravni govor ličio na „Odu radosti“ (himna Evrope).

Ko ne shvata da se niko ni na koga tu nije naljutio, osim što je Panović mogao da ispadne kolateralna šteta, taj, eto, neka pogleda fotografiju koju su preneli svi mediji. Trenutak kada Denis Kif stoji i nešto pita čoveka do sebe (koji takođe stoji, pomoćnik, obezbeđenje, ili tako nešto), dok Kusturica drži vakelu. Čitači sa usana tvrde da gospodin Kif nije pitao ništa drugo osim gde je ovde toalet. Ovaj iz obezbeđenja mu je rekao, i njegova ekselencija je mirno išetao iz sale odlazeći tamo gde i carevi idu pešice. Znao je šta će Kusturica reći, pa je iskoristio trenutak da ode i vrati se pre Vučićevog završnog obraćanja.

Da Denis Kifnije znao šta će Kusturica reći, sigurno ne bi izašao. Jer, logično, svakog bi zanimalo da čuje šta će rećirežiser i talentovani govornik kakav je Emir K.Lično, kad bih oko cele te nebitne priče htela da pravim dramski zaplet, dobacila bih vam pitanje, a kako je Denis Kif znao šta će Kusturica reći. Vučić mu nije rekao, jer, ako verujemo Kusti, a džentlmenski je verovati režiseru, kad je za ovu priču dobio onoliki prostor čak i kod Ljilje u Politici, Vučić nije znao šta će reći arhitekta Andrićgrada, rodonačelnik Kustendorfa i svih onih mokrogorskih lepota za koje se Vučićeva vlada baš otvorila (svi kažu, prelepo je tamo, i zaista, verujem da jeste, na neviđeno). Emir znao, Kif znao, a povikana Vučića i Panovića. Ali, ta priča je zaista jedan od šarmantnijih diplomatsko-umetničko-stranačkih događaja, i može imati hiljadu interpretacija, kao svaki uspešno režirani komad. Najbitnije, nije dosadna priča, svi smo se zabavili, svako je dobio svoje ovacije, i ja tu ne bih ništa dirala. Prisutni, a naročito odsutni ambasadori su naši prijatelji, nas svi vole u svetu, kod nas, i u sred zime trešnje su u cvetu.

Opet, unutrašnje prilike su takve da se predsednik SANU žrtvuje da kaže narodu da Kosovo defakto i dejure nije naše, što se kosi sa Ustavom, prema kome je naše. Predsednik Srbije, međutim, ne voli da se poziva na Ustav, nego kolokvijalno kafanski da reaguje: „Ovaj lupi pa ostade živ“. Međutim, budući da je kod obojice Ustav očito suspendovan, i ova priča ima srećan kraj. Predsednik Toma se izvinio predsedniku SANU. A predsednik SANU, koji smatra, jer je u trendu, da je Republika Srpska skuplja reč od Kosova, nešto je promrmljao u susretu s Tomom, o tome da je njegova izjava loše interpretirana. Ma baci kosku, slutim da je na to pomirljivo rekao Toma. Šteta, zavapile su sve čaršijske Srbije! Propade još jedna šansa da se posvađamo i podelimo na mrtvo ime. Ali, ni to nije strašno, jerbo izbora još neće biti, odlučio premijer.

Meni su obe ove priče – šećerlema. Pročitala sam ih, ozareno, bar dvadesetak puta. Znači, više nego što sam u detinjstvu čitala Čarobnjaka iz Oza. Pa vi razmislite koliko je neverovatno zanimljivo naše političko štivo.