Čeda u ofsajdu?

Problem je pogoditi pravi trenutak, da suparnici ne bi shvatili zamku, i da igrač kome je upućena lopta baš bude u zaleđu, jer ako taj potez ne uspe, napadač će ići sam na vratara. Nakon što naprave tu zamku braniči refleksno dižu ruke ne bi li ih zamjetio linijski sudac“ (Wikipedia).

Takozvana javna rasprava, a potom i skupštinska, sa glasajućim danom (31. avgust) odvijala se sve vreme strategijom ofsajd zamke. Dakako, s upadljivim odstupanjima od striktnog pravila, utoliko što je naša momčad toliko izmešana da je posebno teško proceniti trenutak u kojem je ko kome suparnik, a u kom, pak, suigrač.

Ova taktika primenjivana je, mada manje komplikovano, i prilikom stvaranja aktuelne koalicione vlade, kojoj je morala (kao garant) da prethodi ofsajd zamka u kojoj se, pomirenjem DS i SPS, našla momčad DS, a u nešto manjoj meri SPS. Tada su takođe bili „žrtvovani“ pojedinci iz medijskih, NVO, naučnih i političkih krugova, koji su isturani u prvi plan kao apologete ove koalicije i pomirenja, a potom su se njihovi suigrači (?) naglo povlačili i tako ih ostavljali same u ofsajd poziciji.

Sa zakonom o informisanju stvar je daleko složenija. Analogija sa ofsajdom čak se i produbljuje. Naime, jedan od najpoznatijih „braniča“ povodom ofsajd zamke, bio je Billy Mc Cracken, igrač Newcastle Uniteda. Navodno je zbog njega FIFA 1925. menjala pravila smanjujući broj između napadača i vratara sa 3 na 2. A po julsko- avgustovskoj pripeci, gotovo svi igrači Zakona o informisanju pokazali su (potpuno shizoidno, a posle ti isti tvrde – Velja lud?!!), da su svi istovremeno bili Doktor Mccrackeni i Mister Hajdovi, postavljači i žrtve ofsajd zamke.

Najpre se navodno u ofsajdu našao predlagač, ergo, mister Dinkić. I redak novinarski kelner, koji je zbog mister Dinkića, upućeni preciziraju „zbog izdašnog bakšiša“ koji ovaj veseli solventni ministar, navodno, ostavlja diljem kontinentalnih ugostiteljskih objekata, od domaćih dunavskih konoba do egzotičnih ostrvskih velelepnih hotelskih zdanja. To za bakšiš ne mogu da potvrdim, nisam videla, a do petka mož’ već ažurni „Službeni glasnik“ da preduhitri Strazbur, pa ne bih da prejudiciram. Stoga, verujem da je u pogledu bakšiša i razbacivanja mister Dinkić i skloniji mu deo medijske branše, nevin. Mislim, verujem jer je apsurdno. Tertulijan!

No, ubrzo je u ofsajd zamku upao Tadić, koji je, tvrde očevici, glavni kreator ofsajda u koji je, videli smo, ishitreno uleteo mister Dinkić. Za sve to vreme mladi navalni igrač Čeda Jovanović mudro se držao na „svojoj“ strani terena. Opozicija je igrala basket u prostoru kornera kao da je se fuca uopšte ne tiče. Tako se DS sa Tadićem neko vreme nalazila u ofsajdu.

Tada trener traži kratak prekid zbog konsultacija. Nakon toga igrači sa klupe (deo NUNS) i LDP rezervni igrači ulaze na teren. Nastaje opšti metež („To je ludnica!“), ne zna se ko igra za koji tim, opozicija uleće iz kornera unoseći i loptu za basket, tako da su na terenu u jednom momentu čak dve lopte, fauli na sve strane, neko je duvao u pištaljku, iiii – penal?!!!! Ali, ne, ne…. Sudac (javnost), zviždala je jer se u ofsajdu našao mladi kapiten LDP.

Raja Rodić je za to vreme u pidžami sedeo u redakciji Kurira i posmatrao utakmicu. Nervozno je grickao plazma keks i pio mleko. U jednom trenutku rastrojstva (jer od takve utakmice stvarno može da se rikne), ponudio je Kurir državi na prinudnu upravu ako će to, kako je naveo, „spasiti Srbiju“. Zanimljivo je da u vreme kada su današnji posthumni poštovaoci lika i dela Slavka Ćuruvije, njegove novine smatrali najžućim trešom koji se ikada pojavio na inače virgointaktnoj (doduše himenoplastičnoj) medijskoj sceni Srbije, Ćuruvija nikada nije odlučio da ponudi svoj kurir u zamenu za spas Srbije. Možda zato što Srbija tad još nije bila evropska, tek, Ćuruvija je, nažalost, otišao do kraja Uskrsa. Poučen ovim primerom, a ne žudeći da mu se bista nađe u muzejima uvoštenih figura bilo kod madam Tiso bilo kod msje Palme, redov Raja Rodić odlučio je da ako treba za Evropsku Srbiju, pokloni i novine, pa nek ide sve vragu.

Nikada nisam upoznala Slavka Ćuruviju, u njegovim novinama čitala isključivo Tirketa. Rodić Raju – videla samo na fotografiji. Kurir, pak, čitam. Čovek se uči na greškama iz prošlosti, ne? I dalje, naravno, nisam navijač tabloida. Ipak, analizirajući ovu utakmicu, držim da je stanje na terenu takvo da bi FIFA morala hitno da se umeša pre Božića, bar. Mislim, dok rezultat ne izađe u Službenom glasniku.