Nadam se da bar tradicionalnom čitaocu Danasa neću otkriti tajnu ako napišem: Farma nije na imanju u Lisovićima. Mi smo Farma. Sa imanja nas gleda i procenjuje državna kamera, dežurno oko Velikog Brata, 24 sata zagledamo u svoj eksperiment, u pravi rijaliti koji se zove Srbija. U nas. Da li je to smešno? Ne. Mislim da je to prljavi horor u režiji marketinških frankenštajna.
Onim lepim dušama koje još naivno smatraju da je poenta i dalje u priči gledate li ili ne gledate Farmu (koliko anđela stane na vrh igle, šio mi ga Đura!?) možda će makar malo otrežnjujuće delovati podatak da se na internet izdanju Danasa, tekst „Hitna sednica RRA zbog Farme“ nalazi na vrhu tabele čitanosti, ispred tekstova o odnosima u regionu, Ratko Mladić živ ili mrtav, Kosovo, dočim ekonomije, kraha dinara, skoka evra i ostalih izvanfarmičnih tema uopšte i nema na listi čitanosti (podatak od četvrtka).
Farmu nipošto ne bi trebalo ukinuti. Farma zahteva da se gleda i da se na nju oštroumno odgovori ili oštroumno prećuti. Farma treba da se tumači. Farma je šifra srpske politike. Tačnije šifra eksperimenta učinjenog nad našom državom. Farma je fenomen i znak i simbol. Farma nam je zadata od naše političke elite. Da li je RRA kompetentna da odlučuje čak i o Farmi u Lisovićima? Naravno, ne. Samom činjenicom da se njome bavi na smešan i tragičan način. Farma može da nam pomogne da razmislimo gde smo, šta nam se dešava i da li bi prevremeni izbori, ili neka totalitarna prinudna uprava bili recept za naš dalji opstanak.
Ovim želim da istaknem da Farmu iz Lisovića nipošto ne bi trebalo ukinuti. Ukinuti bi trebalo one koji trenutno stavljaju lovu u džep šireći scenario farme širom državnih institucija plus pijace. A sama mala Farma u Lisovićima je, sama sobom, onim što se na njoj nevoljno i voljno dešava umetnost, u približnoj meri u kojoj je to, recimo, „Plaža“ Aleksa Garlanda. Sećate li se filma „Plaža“, s Leonardom Dikapriom rađenog po istoimenom romanu Aleksa Garlanda? Kada horde mladih Evropljana sa rancima po Indokini, negde u Bangkoku tragaju za rajskom netaknutom plažom, utočištem nad nadirućom civilizacijom. Kada je nađu, pokaže se da konzumiranje raja ima svoju cenu, i tako svako doživljava pakao. Oni surovo unište i sebe i plažu (farmu). U romanu i filmu (i farmi) nije problem u plaži (farmi), već u ljudskim karakterima i njihovim korelacijama, koje na kraju postaju zastrašujuća borba na život i smrt. To je siže. Hebi ga, Miloš Bojanić ne liči na Dikaprija ni da se ovaj slika u smešnom ogledalu, ali suština je ista.
Dakle, Farma je O.K. Ni „farmeri“ nisu problem. Ej, pa ti ljudi mirno trpe nekog, tobože, autentičnog, strogog i neljubaznog, al’ šatro pravednog novokomponovanog „seljaka Proku“ (nova zvezda Granda), da im se postavlja kao vrhovni Gospodar, jerbo je direktna produžena ruka Velikog Gazde pa mu se moraju civilizovano šlihtati, dočim bi takav lik u „Plaži“ netragom nestao još na 126. stranici. Ne bi taj kod Garlanda preteko ni do one epizode u kojoj žrtveno jagnje celog serijala, ženski lik po imenu „Ćeranićka“ sve „nežno je štiteći“ izručuje pobesnelim statistima tzv. glasa naroda u liku hora, pijačne rulje (navijači su za njih ispali mala deca!!). Lik „Ćeranićke“ (tužnija verzija glavne role filma „I Bog stvori kafansku pevačicu“) surovo zamišljen i namešten – po zakonima marketinga, a da prethodno nije obaveštena – kao simbol buduće „Grand“ katarze. Naime, kada se masakr u Lisovićima okonča, Pink, Grand, Fahreta i njoj potčinjeni direktor Granda, čovek koga je prva dama Granda na sceni elegantno jahala na početku karijere, dok je on ispod njenog međunožja vaspitano prebiro po ‘armonici, obračunati sa „nekulturom, kičom i šundom“ oličenim u „Ćeranićki“, tako što joj spremaju pedalu. Pakao to nismo mi, poručuju bosovi, pakao je majušna kragujevačka pevačica, sa svojih 40 kilograma, bez moćnog zaštitnika u vidu bogatog mačo švalera ili moćnog tate, kojoj ćemo posle Farme uzeti dečka, mikrofon, i po mogućstvu, još ponešto što će uveseljavati skandalozne rubrike i skandalozne „Narod pita“ emisije.
Da bi direktor Granda i kreator javnog mnenja postao arbitar lepog ponašanja i „kućnog vaspitanja“, da bi piarovka ružičastih imala nad čime da morališe i tako izbegne suočavanje sa nemoralom „Trenutka istine“, da bi se Pink pokazao odgovornom kućom koja kad emituje porno sadržaje u po dana odnedavno stavlja oznaku za starije od 18; da bi Frojd postao bliži prosečnom Srbinu tako što su se u priču umešali vodeći psiholozi, da bi RRA imala o čemu da zaseda sa samo jednom tačkom dnevnog reda; da bi poslanici u srpskom parlamentu delovali finije; da bi prosečni polugladni Srbi poverovali da ima i nešto gore od njihovih života, da bi političko medijsko marketinška vrhuška odahnula i mirno čekala sledeće izbore posmatrajući bezbrižno koliki je rejting direktnog prenosa iz Lisovića, da bi nesmetano širili homofobiju i mizoginiju, da bi sve bilo do kraja van zakona – postoji FARMA.
Naravno da gledam Farmu. „Plaža“, Goldingov „Gospodar muva“ te „Čarobnjak“ Džona Faulsa bili su mi omiljena literatura. „Farma“ je sve to, samo sa živim likovima, od kojih će neki preživeti. Tužno je koji i zašto oni. Tu se Farma razlikuje od navedenih klasika.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.