CIA snajka KGB!

Ovo što gledamo više nije ni demagogija. Kampanjska predizborna demagogija, ma kako bila ružna, sastavni je deo politike i u svojoj transparentnosti ume biti zabavna, kao kakva TV-sapunica. Eto, takva je recimo kampanja u Americi gde se Klintonka i Obama nadgornjavaju sa dosta šarma, i zbog nečeg čitava atmosfera tih izbora podseća na veliki američki rodeo, doduše, prilično predapokaliptično smešten u okvire Polakovog „Konje ubijaju, zar ne?“. Ne bi mi smetalo da je izborna kampanja u Srbiji bar na taj način demagoški izrežirana, ali, avaj. Ove godine kampanja liči na seoski vašar, ali ne onaj rustični, lepi stari srpski vašar kojim bi se ponosio svaki etnomuzej. Ovaj predizborni vašar liči na ono što je od Srbije ostalo kada je izmiksovano u ekspres loncu, a sve ispod sača (!): Guča, Exit i Ravna gora pobediti mora. I šta je tu različito, pitate, u odnosu na bilo koje prethodne izbore u Srbiji. O, dosta toga. Nabrojaću tek dve stvari zbog kojih tvrdim da je 2008. dno konačno dotaknuto.

Prvo, surovi i sirovi eklekticizam svih stranaka, s akcentom na Demokratsku stranku i Borisa Tadića. Oveštali slogan i Guča i Exit i Ravna gora, ove godine zahvaljujući marketingu DS, izlazi iz okvira podnošljivosti i, zarad očuvanja elementarnog razuma prosečnog TV- konzumenta prosto čini ovisnim o daljinskom upravljaču, koji beži od ovakve neverovatne ponude: „I Kosovo i Srbija i Evropa; i mogu s obe ruke; i mogu i s Koštunicom i sa Čedom istovremeno; i Beograd bez Prištine ali sa Obilićevim vencem i Krunskom; i potpisaću ako mi neko ponudi, ma ima odmah da potpišem to što mi niko ne nudi; i nećemo u samoizolaciju al’ hoćemo integritet bez protektorata; ma niko neće nas da ucenjuje, ima sve da vas, ovaj, pobedim“….etc. Takav do apsurda dovedeni eklekticizam prisutan je i kod svih ostalih takmaca, samo je redosled drugačiji, i neukus ponegde manje upadljiv. Uzmimo DSS. Premijerova smerna stranka sada se ovako receptuirala: i Guča i Exit bez Ravne gore, s Prištinom na usnama, Prizrenskom u srcu i Briselom u novčaniku. Ne možemo sa onima koji izdaju Kosovo, ergo, ne možemo s Borisom ako se ne promeni, što znači da mi zapravo možemo s Borisom, jer nas iskustvo tome uči. Do tada, čuvaćemo Velju kao očinji vid koji nam je oslabljen zbog gubitka drugog oka.

LDP 2008. ili: Marketinški užas se čuva u malim bocama. Za ovu stranku nisam sigurna da li akcenat stavlja na parlamentarne izbore ili na gradonačelničku fotelju. O SPS i radikalima je već sve rečeno.

Drugi momenat, specifičan za ovu najgoru od svih kampanja, jeste već pomenuta trka za gradonačelnika Beograda. Tek taj medijski neukus, tek to preterivanje i histerija, to preterivanje sa Beogradom i njegovim gradonačelnikom, dok su nam puna usta priče o decentralizaciji, te uludo spucane televizijske minute, strašno! Ako je parlamentarna kampanja vašar, onda je njeno, kao i centralno mesto svakog vašara – ringišpil – gradonačelnička kampanja. Nisam sigurna koliko kandidata za gradonačelnika ima DS, ali, to i nije tako bitno. Medijski najzastupljenija je kandidatkinja Srbljanović. Pokazalo se da je tek njen eklekticizam za Ginisa. Ona se zalaže za Evropu, i veli da je fašistički pitati nekog za mesto rođenja, što je sasvim tačno, ali u daljem „logičkom“ nizu ona ničim izazvana menja mesto svog rođenja, kao da je sramota roditi se u Strazburu, Beču, Londonu, i kao da je to sramota baš 2008, tokom gradonačelničke kampanje za evropski Beograd. Ona se zalaže za poštovanje ljudskih prava po evropskim standardima, i dopušta sebi neoprostivi gaf dostojan dramskog opusa Dušana Kovačevića, kada sasvim u čvorovićevskom stilu, u jednom TV-duelu izdeklamuje „ja da ti kažem – optužnicu“ u kojoj obelodanjuje narodu sva „sumnjiva“ kretanja protivkandidata Aleksandra Popovića, koji je završavao neke škole u sumnjivom inostranstvu i tamo imao sumnjive kontakte sa sumnjivim intelektualcima, a „CIA-snajka-CIA sa sve KGB“ uočila je i ima dokaza da je ovaj sumnjivi Popović sumnjive susrete nastavio i u Beogradu u jednoj stranoj instituciji. Nisu drugi kandidati bolji od kandidatkinje Srbljanović. Ali drugi kandidati i ne kriju da im evropski demokratski standardi nisu ni uzor ni mesto zaricanja. Srbljanovićeva je na mikroplanu trebalo da nas uveri kako izgleda kad priča o Evropi nije tek isprazno ćeretanje.