Ctrl, Alt & Delete

E, pa upravo zbog te pervertiranosti u kojoj su prvi put, čini mi se, predsednički kandidati bili pravo oličenje pristojnosti, tolerantnosti i milosti u poređenju sa svojim spin-vojskama, kampanja je, moj je utisak, uprkos teškim istorijskim okolnostima bila duhovita, a na momente, čak vrlo komična. Meni je recimo najviše ličila na parodiranje atmosfere koju smo upoznali preko serije romana o Hariju Poteru (spisateljice J. K. Rowling). U najkraćem, ova kampanja bila je kampanja neizrečenih, a mišljenih kletvi.

Svaki predsednički kandidat, poučen od strane stručnjaka a i osluškujući glas naroda kojem je svega dosta, trudio se da se predstavi u najboljem svetlu tako što neće napadati teškim rečima protivkandidata. To je rezultiralo komičnim obrtima u kojima su kandidati išli toliko daleko da su, budući u obavezi da ipak kažu ponešto o protivkandidatima, koristili sistem iz Harija Potera. Ko je čitao seća se da se u ovim romanima ime najstrašnijeg, zlog čarobnjaka Lorda Voldemorta, nikada ne izgovara, da ga sam „noumen“ ne bi prizvao. O Voldemortu se govori kao o Onom čije se ime ne izgovara. Ovaj način neprizivanja zlih sila poznat je, dakako, i izvan sage o malom čarobnjaku Poteru i etnolozi bi nadugačko mogli pričati o tome kako se kod kojih naroda, i kojim rečima, izbegava prizivanje zlih sila, recimo vraga. Samo kod Srba ima na stotinu metoda zaobilaženja. Na primer: Nečastivi, Ime mu se ne pomenulo, Časni ga krst ubio, itd.

Vratimo se kampanji. Dakle, ovaj način govora kandidata jednih o drugima, taj magijski politički diskurs prvi put primenjen tako široko u predsedničkoj kampanji, bio je vrlo zanimljiv, barem iz jezičko-ritualnog ugla posmatranja. Kada treba da prećute „kletvu“ kandidati kažu to sve najgore što imaju, ali uz obavezan dodatak: „Imao bih još mnogo toga da dodam o Onom čije ime neću ni pomenuti“. A kad pogledate, ima li nečeg strašnijeg od toga da nečastivom protivkandidatu ni ime ne pomenete, „pu-pu-pu-daleko mu lepa kuća“, i to ne da biste mu učinili džentlmenski plezir, ili iz straha da će vas tužiti za klevetu, nego baš zbog ritualno-političko-magijskog efekta koji se nepominjanjem imena postiže kod publike, pogotovo one koja je više sklona delirijumskim stanjima.

Kletve su inače po svojoj prirodi ružne i uvek govore o zloj prirodi onoga ko ih upućuje. Korisnije je verovati da se svako zlo samo dobrom, ali istinski dobrom mišlju uvek može zaustaviti. Ipak, osim čuvenih alhemičarskih, te čarobnjačkih kletvi iz najstarijih vremena, i ovih modifikovanih, moderno dizajniranih, kakve nalazimo u knjigama o Hariju Poteru, poput kletvi : „Avada kedavra“, „Crucio“, „Imperio“, postoje i ne samo bezazlene, već i izuzetno duhovite kletve. I one sežu od, recimo, komičnih narodnih kletvi: „Dabogda u luli noge prekrstio“, „Dao ti Bog hiljadu pasa pa svi ćutali, a ti sam oko kuće trčao i lajao“, pa do sasvim modernih, prilagođenih našem dobu. „Kuvarove kletve“ tako su umetničko književno delo, ali u naslovu samom postoji dodatak „i druge gadosti“, što opet implicira da pisac kletve smatra gadostima i, kako videsmo, poprilično je u pravu.

Ipak, ima izuzetaka. Jednu od najduhovitijih modernih kletvi pročitala sam pre neki dan, a glasi: „Dabogda ti na tastaturi radili samo Ctrl, Alt i Delete“. Molim vas, pa to je magijski haiku 21. veka!