Cvetkova pijaca

Da li su Tadići Dinkić tandem koji uspešno ostaje na vlasti pomoću psihološkog trika poznatog kao „dobar i loš policajac“, ili je Tadić, kao i svako ko je s Dinkićem vladao, u jednom trenutku bio prinuđen da izgovori čuvenu repliku: „Pa, ovaj čovek je stvarno neuništiv“(Ko to tamo peva), i zadivljen zaogrne Dinkićeva leđa koalicionim ćebetom spasa?

Podsećamo, nakon višenedeljne krimi-priče o Krištu i basnoslovnim državnim novcima koje je taj Dinkićev direktorski kadar otuđio; nakon Dinkićeve izjave da će Krišto da vrati pare al’ neće da ga smenjuje „jer je vrsni menadžer“; nakon pouzdanih informacija iz Tadićevog kabineta kako je predsednik Tadićzapanjen drskošću Krištove izjave o tome da vraća pare al’ ne da ostavku, te mu poručio nešto u stilu: „More, vraćaj pare i daj ostavku“; nakon naknadne izjave Dinkića o tome da naravno da neće da štiti Krišta ako je kriv, nakon čega nesrećni Krišto prema tvrdnjama očevidaca nestaje bez kaputa i gubi mu se svaki trag (neki tvrde da je otputovao iz Srbije); nakon što se čitava parlamentarna opozicija ujedinila oko ovog slučaja; nakon što je dobar deo javnosti iako stotinu puta prevaren, još jednom sa nadom upro pogled u predsednika Srbije i svu tu opoziciju: LDP, DSS, SRS, SNS plus Batić, da ova afera ne može i ne sme da se završi ostavkom mladog menadžera, već otkrivanjem i zbrinjavanjem krupnijih zverki i Krištovih nalogodavaca; nakon svega toga, dobili smo uveravanja Tadića i Dinkića: „Koalicija opstaje!“ Dinkićzahteva da se podaci o platama kao i imena direktora 30 najvećih javnih preduzeća smesta učine dostupnim javnosti. Odlično, to je ujedno i zahtev svekolike javnosti. Razlika bi, ključna, morala biti u tome što javnost ima moralni kredibilitet da postavlja takav zahtev, dočim je kredibilitet Mlađana Dinkića da zahteva ma šta usred tolike afere, najblaže rečeno, diskutabilan. Taj zahtev, ipak, spada u nadležnost UBPOK i tužilaštva. Jer, nekako, nije po evropski – ako su ti većprsti u jednoj tegli pekmeza – da istovremeno sam vičeš: a vidi druge tegle, a vidi tuđe prste! Otmenije je pustiti nadležne organe da sami to vide i urade svoj deo posla.

Tako je to gledano iz ugla običnog posmatrača. Ali, politička stvarnost još jednom je odnela prevagu nad očiglednom stvarnošću. Tadići Dinkićopet su završili u pozi „giv mi fajv“. Skupštinska opozicija u petak će u prazno oštriti zube, jer raspravljaju o „poverenju Vladi“. Ali sve dok „Cvetkova pijaca“ radi, Vlada ne može pasti. U tom smislu jasno je da i novinarske i poslaničke priče o „ravnoteži straha“ nisu bez osnova. Da nije tako, Tadić, dobro, formalno Cvetković, išao bi do kraja, i ponudio narodu bar rekonstrukciju kabineta. LDP je pre afere Krišto bila protiv izglasavanja nepoverenja Vladi, s vrlo ubedljivom argumentacijom da niti Srbiji u finansijskom kolapsu sada trebaju novi izbori, niti se nazire neka bolja podela karata nakon izbora. Taj stav činio se i pristojnim i principijelnim, jer nisu izbori nužno bolje rešenje za izlazak iz krize. Ali, nakon ovog slučaja, a posebno ako je tačno da i mnoga od ostalih javnih preduzeća i njihovi direktori, stranački postavljenici, ovako deru kožu narodu, a ako vidimo naposletku da vrana vrani oči ne vadi, onda makar i sa fatalnim ishodom, prevremeni izbori se nameću kao jedino iole moralno rešenje. Izbori ne bi doveli nove ljude, ali bi bar malo pročistili vazduh ili ostavili demokratsku nadu u to da i političari i stranke moraju da odgovaraju za svoje postupke. Nekako se ustalilo u mnogim medijima da se ovakve afere završavaju procenama komentatora o tome kako, na primer, izbori ovde i sada ne odgovaraju nikome. To je, doduše, tačna procena. Međutim, nije uloga javnosti i medija da pacifikuju aferaška politička dešavanja opservacijama o tome kako izbori nisu rešenje jer nikom ne odgovaraju. Takvim opservacijama mogu da se bave vlast i opozicija. Uloga medija jeste da budu u službi javnosti, da joj predoče što istinitije podatke i eventualno sugerišu koje rešenje smatraju najcelishodnijim u datim okolnostima.

Kako sada stvari stoje, Dinkić uspešno preživljava i aferu „Aerodrom“. Nezadovoljstvo građana gotovo je opipljivo. Dinkićto zna. Na osnovu ranijih iskustava, može se verovati da njegovo primirje s Tadićem ne može da bude predugo. Budući da Tadićovu šansu nije iskoristio, sledeći potez je Dinkićev. A kad Dinkićpotegne, zna se, uvek obara vladu u kojoj je, i ulazi u sledeću. Dinkićje poput drvene „babuške“, one „simpa“ ruske lutke u kojoj se krije druga lutka, u drugoj treća, četvrta… Rečju, najveća enigma srpske političke scene. Čovek koji ima samo šest šoljica za kafu.