Da se kladimo?

5. 10. 2014. RSE, Vesna Pešić: „Danas se događa da su svi mediji pod kontrolom. Samo je pitanje koliko Vučiću ko smeta i koliko mu je relativno lako da nekoga skloni. On je uzeo za sebe jednu ogromnu, čisto komercijalnu televiziju, koja se oduvek takvom predstavljala, a to je Pink, kao svoju ispostavu. Tom istom vlasniku te televizije je vratio neke druge usluge, koje su čisto na privatnom planu. Preuzeo je RTS i on više nije javni servis. Oni su sada državna služba. A šta je država? Vučić!“

RSE (14. 5. 2012): Nikolićeva priča o 3.000 glasačkih listića koji su nađeni u kontejneru – kako vam zvuči?

Pešić: Ne bih odbacila bilo šta jer slušajući koliko je demokratama stalo da pobede, spremna sam da verujem da su odlučni da izbore dobiju po svaku cenu.

– Istorija se ponavlja, jedanput kao tragedija, drugi put kao farsa. Naše su se farse ponovile već nekoliko puta, 1971. godine, 1991… To nije ni problematično ni strašno, a Niče je to davno opisao kao večno vraćanje istog, govori Igor Mandić, hrvatski pisac i publicista, ovih dana u redovnoj oktobarskoj poseti Beogradu i Sajmu knjiga. Nikad setniji, čini se, Mandić, ali britak, i autentičan, nedvosmislen i oštar u ocenama i zapažanjima. I kada govori o politici, Beogradu, Zagrebu, ex-Jugoslaviji, o izgubljenim iluzijama da smo u slobodi svi jednaki, i da konkurencija nije nešto zbog čega jedva izvučeš živu glavu, kako se ispostavilo da jeste, u svim segmentima.

Slušajući ga i čitajući mislim o tome kakva je i kolika privilegija, uprkos ceni koju je svakako plaćao, biti toliko svoj, a biti intelektualac, kakvog Srbija, danas, ne sme da ima. A kad bi ga sad neko stvorio, opet to ne bi bio autentični srpski intelektualac (nestali su, ućutkani ili su poumirali), već neki hibrid, kao Vučić u politici, ili stotine bestidnika koje još nazivamo nezavisnim intelektualcima, a koji se brinu samo o vlastitom blagoutrobiju, i nemaju ama baš ništa da kažu ni-o-čemu, ali ih to ne sprečava u logoreji, a medije da ih po zadatku forsiraju.

Neka Srbija je navodno zarad puta u EU („Mi smo išli putem, put je bio dug/ kasno opazismo da je taj put krug/) dovela na vlast Aleksandra Nesretnog Vučića. I sad ima pune ruke posla (SIC!) kako da tog strašnog Pinokija otera s vlasti, jer, on je tako, navodno, moćan! Pa koliko se mora biti veliki nitkov i napraviti takvo šta! Zato meni Vučić više nije zanimljiv za podjebavanje, a ovi što su ga ustoličili a sad ga cokulaju nokautiranog, odavno su zreli za lustraciju. U toj i takvoj Srbiji Mandić dolazeći iz EU-Hrvatske izjavljuje: „Spasa nema ni za koga. Hrvatskoj EU nije učinila ništa dobro. Iza svega stoji jedna dubinska i dalekosežna eksploatacija. Mi smo sada ponovo u službi zapadnih sila, plaćenici NATO, najstrašnije organizacije koja divlja svetom, sile koja je nanela najveću nesreću svojim vulgarnim atakom na Srbiju i Crnu Goru. A nama se pričinjava da je to neka pozitivna tačka u toj vražjoj Evropskoj uniji. Sramota je služiti natovskoj ekspanziji.“

Ponekad mislim, možda bi ova nesrećna zemlja i ušla u taj NATO da je na to nije nagovarao političar tipa Šutanovac, i sličnih prepametnih cvetova srpske politike. Skladište se i pripremaju za novo sjahavanje kurte zarad murte, i igraju se dece revolucije, viđeni već toliko puta i u farsama i u tragedijama od devedesetih do danas. Neupamćeni ni po čem dobrom, pametnom, lepom, značajnom. Na društvenim mrežama tvituju, to je „in“. Miris novca, međutim, jedina je aroma koja ostaje za njima, čak i u virtuelnom svetu. O, tempora…

Da li je Vučić Veliki Cenzor? Ili mu je samo istekao rok trajanja? Oročen i sročen od istih, on odlazi, zašto je i došao – da se ne promeni ništa. Da se kladimo?