Dan posle nas

Dok ovo pišem četvrtak je. On je tako slab da ne mogu znati gde će biti u petak. Pišem dalje verujući da će još malo ostati među nama. Dobrota je njegova furka. Praštanje je njegova muzika. Oni imaju njegov blagoslov. On ima njihov podsmeh.

Nije na meni da sudim, ako već on nije sebi uzeo pravo da to čini. Oni su sudili. Mnogima koji nisu oni. Oni su sudili i njemu. Nismo ga branili da se ne zamerimo njima – našim modernim svetiteljima. Jer ubedili su mnoge da je braniti njega od njih odraz slabosti karaktera. Da je to put kojim se ređe ide u Evropu. Gordili su se i hrabrili jedni druge: „Raspni ga, raspni! To je tako sexy! Tako demokratski!“ Ali njega nisu povredili. Bio je i ostao tvrd orah u svojoj ljubavi prema njima. Oni danas sude jedni drugima. To im ne pada teško. Njihova religija ima načelo: Spasavaj samoga sebe, mani se bližnjeg kad je gusto. Jedini problem je što bi svako svakom da bude sudija. Zato on, za koga ne znam gde će biti narednih dana, i sada plače za njima. Sada kada u autolustriranju nemilosrdno propuštaju kroz „toplog zeca“ jedni druge, vidimo samu suštinu njihovog Vjeruju: na kratkoj stazi od praznodušja do praznoslovlja, cela njihova drugost ili različitost pokazala se kao tužna himera. Nema drugačije Srbije, ako je mulj koji je isplivao iz ovih „malih svađa među prijateljima“ (političkih i medijskih) – druga Srbija. Uostalom, devedesetih nismo želeli neku drugu Srbiju, do ove jedine koju imamo, želeli smo samo drugačiju Srbiju. Svi koji su hteli ovakvu „drugu Srbiju“, neka se ne osete ni prozvanim ni pozvanim, samo napred!

S druge strane, i mada su u takvoj „drugoj Srbiji“ ovih dana imali pune ruke svoga posla, pogodilo ih, s pravom, pogodilo je i drugačiju Srbiju, kako jedan funkcioner DSS, ne ume da nabroji pet manastira na Kosovu. Za ubuduće, ko osim Gračanice ne zna nijedan manastir, neka zapamti samo ove srušene za tri dana: Bogorodica Ljeviška, u Prizrenu, inače pod zaštitom UNESKO, manastir Svetih arhangela, takođe u Prizrenu, i manastir Devič koji se nalazi u Srbici. Sva tri manastira su iz 14. veka. Pored njih setićete se, valjda, da su za ta tri dana od 17. do 20 marta 2004. uništene i spaljene još i: crkva Svetog Spasa, iz 14. veka, Prizren; crkva Svetog Đorđa 15. vek, Prizren; Crkva u Vitini 19. vek, Gnjilane; itd. Ukupno, mislim, 28 kulturnih i verskih objekata za tri dana. Više podataka naći ćete na sajtu www.spc. org.yu, tako da nikada nepripremljeni ne idete da se brukate u raznim emisijama. On koji je svoj život ugradio u izgradnju i obnove baš nekih i od tih objekata srušenih za samo tri dana, danas se, kažu, moli za sve nas, one koji su gradili i one koji su rušili. Čudno, zar ne? Možda on veruje da će svet reagovati kada preko svojih medija najzad vidi makar videozapis koji je američka agencija CNS news stavila na internet, a na kojem se dva i po minuta prikazuju ushićeni građani Kosova kako kliču dvojici lepo odevenih mladića u belim pantalonama, belim patikama i crnim majicama koji sa vrhova kupole jedne pravoslavne crkve kidišu na krst, sve dok ga ne iščupaju i ne bace dole, tim građanima koji s pravom čekaju proglašenje nezavisnog i demokratskog Kosova. Nakon toga Crkva je, kako snimak pokazuje, zapaljena. I tako se, eto, američka agencija CNS news zlatnim slovima upisala u nešto što se zove: History and suffering of Orthodox Church. Zlatnim slovima biće zabeleženo i pismo koje je američki ambasador gospodin Kameron Manter poslao u utorak na VMA, a u kojem kaže: „Vaš život predstavlja zadivljujući primer dobrog pastira koji istinski brine o svojoj pastvi… Moje poštovanje za Vašu duboku posvećenost dobrobiti srpskog naroda. Moja je molitva da Vaše zdravlje bude sve bolje.“ Ne znamo pouzdano da li su do njega jasno doprle ove reči, ali kao da jesu. Znamo koliko on poštuje plemenitu reč, a plemenito delo pogotovo.