Deklaracija iz 1948.

Ovdašnja politička i druga elita poštuje, izgleda, samo načelo svetog pisma opstanka na solventnim pozicijama: Čuvaćemo status kvo kao zenicu oka svoga! Sve što može da naruši stabilnost naših fotelja, pa makar to bilo i u interesu Srbije, sabotiraćemo!

Imajući u vidu katastrofalne učinke kada god se zvanični Beograd džilitnuo (ne pogodiv’ cilja) pokušavajući da preambiciozno rešava problem Kosova, deo domaće javnosti kojem je stalo isključivo do toga da krivci i zločinci, bez obzira na nacionalni predznak, stanu pred lice međunarodne pravde, s razlogom se plaši upravo „našeg“ lobiranja u Strazburu. Jer kad god su naši dosad lobirali pitali smo se kako bismo prošli da nisu lobirali. Dragoljub Mićunović, predsedavajući delegacije Skupštine Srbije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope trebalo bi da (možda do petka već i jeste održan) zakaže sastanak kako bi predstavnici stranaka vlasti i opozicije u PSSE napravili plan na osnovu kojeg će delovati 25. januara u Strazburu, na sednici posvećenoj rezoluciji o organizovanom kriminalu i trgovini ljudskim organima na području Kosova. Ali, kada slušate, nažalost prepoznatljiv način, koji govori o tome do koje mere nismo ništa naučili, kako o predstojećoj Skupštini Saveta Evrope govore neki naši predstavnici u PSSE, na primer Miloš Aligrudić, koji u prvi plan stavlja, sublimiraću njegovu izjavu u jednu reč – sabornost – i jednoglasje naše delegacije, strahovanja se pojačavaju. Kakav „plan“ bi mogli da naprave naši „strazburgovci“ kada niko do sada nije uspeo da se čestito ni odredi prema izveštaju Dika Martija, potpuno je nejasan. Karla del Ponte, veteranka na ovom slučaju, mnogo bolje je verzirana u celu priču i moguće ishode, ali onda je nejasno zašto naši jednostavno ne prepišu to što i Del Ponteova govori. Jer najvažnije od svega je činjenica da odnos prema izveštaju Dika Martija ne može i ne sme biti politički, niti se sme dovoditi u vezu sa rešavanjem pitanja o statusu Pokrajine, niti bilo kog drugog političkog pitanja. Izveštaj Dika Martija o trgovini ljudskim organima gde se u prvi plan stavlja dosadašnji kosovski premijer Hašim Tači zahteva isključivo istražni postupak o optužbama da su u naznačenom periodu izvršena najteža kriminalna dela i zločini protiv čovečnosti. I zato je bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte, danas ambasadorka Švajcarske u Argentini, apsolutno u pravu kada upozorava: „Ako Euleks ne može (za šta postoje opravdana strahovanja) da preuzme istragu o optužbi za ubistva i trgovinu ljudskim organima u koje su umešani kosovski političari na visokim pozicijama, postoje još dve opcije. Istragu na osnovu izveštaja Dika Martija mogao bi da preuzme Međunarodni krivični sud u Hagu, ukoliko dobije poseban mandat od SB UN, ili nezavisni sud po uzoru na Specijalni sud za Liban. Jednostavno, ne možete da pročitate ovaj izveštaj i okrenete glavu“. To je izjava profesionalca u ovom poslu, i takvom stavu ne treba lobiranje, na njemu se mora uporno insistirati. Parlamentarna skupština Saveta Evrope takav stav jedino i može razumeti i bez sumnje će to učiniti ako neko od „naših“ ne pokuša da politički „obradi“ slučaj, da euforično trijumfuje upravo da bi čitavu istragu odveo u pogrešnom pravcu, nehotice ili s namerom, to ne možemo znati.

Srbija bi, takođe, morala da se mane improvizacija i da zatraži stručno mišljenje i savet kako da dok istraga traje postupa prema inicijativama kosovskog premijera. Meri Ešton, visoka predstavnica EU, „pozdravila je Tačijevu inicijativu da se susretne s Tadićem“, što je lepo s njene strane, ali ništa manje i bizarno. Tači, trenutno, nikako nije u poziciji nekog ko može da nudi bilo šta, bar dok se ceo slučaj ne ispita, ne istraži ili ne procesuira. Dijalog Prištine i Beograda s druge strane morao bi da otpočne, ali svakako na drugom nivou, i bez inicijative političara optuženih za takvu vrstu zločina.

Ljudska prava u istoriji zahtevala su zajednički okvir da bi se mogla uspešno braniti. Zato svet slavi Osnovnu deklaraciju o ljudskim pravima, usvojenu 1948. posle zverstava Drugog svetskog rata. Amnesti internešnel, jedna od najdivnije zamišljenih organizacija, izrasla je na toj Deklaraciji. Na Srbiji, sa te, vanistražne strane, jeste da, glede slučaja trgovine ljudskim organima na Kosovu, stupi u kontakt i sa AI, i zamoli za savet, podršku, dalji pravac. A, onaj ko se ogluši o ovaj slučaj, ispisao je sebe sa spiska zagovornika prvog načela Deklaracije: „Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Obdarena su razumom i svešću i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva.“

Nije bitan Tači kao Tači. Umesto besmislenih rezolucija, držimo se Deklaracije o ljudskim pravima iz 1948. Svi mi, svi vi, svi oni.