Dete, zakon i savest

Tema je toliko ozbiljna, velika i strašna da je najpre neshvatljivo da takav program i njegova primena već ne postoje u Srbiji. Kada, recimo, ukucate na nekom od internet pretraživača: „zaštita dece“, dobijate na stotine informacija o fondovima, fondićima i fondacijama, organizacijicama i kancelarijicama, a da nemate pojma gde ste se u stvari obreli i kako je moguće da u Srbiji briga o deci potpada pod voluntarizam raznih humanitarnih društava, a ne države pre svega. Daljom pretragom, na primer na sajtu B92, nalazim komentar jednog roditelja koji između ostalog kaže: „Kod nas i ne postoji zakonska regulativa koja će tačno reći ko može da tretira problem prava dece, hendikepiranih, socijalno ugroženih. Te nazovihumanitarne organizacije i kancelarije niču kao pečurke posle kiše a uglavnom su osnivači totalne neznalice za problem (…) Zar mi nemamo stručnjake iz raznih oblasti pa da oni uz pomoć države urede ambijent koji je primeren današnjici a koji će podrazumevati da na legalan i legitiman način bude pomognuto deci s raznim problemima. (…) Ukinuti sve nekompetentne „humanitarne“ organizacije i omogućiti prvo javnu prezentaciju projekata pa tek onda odobravanje i finansiranje. Ko sve ne piše te projekte i ne podnosi ih i ko sve nije „humanitarna“ organizacija u ovoj zemlji. Čak se i koordinatori fondacija hvataju za glavu“(roditelj sa nbgd, 29. avgust 2007) .

Ovo je još najblaži deo onoga što je ogorčeni čovek napisao, a što sam smela da prenesem u ovom tekstu a da budem korektna. I zadržimo se na ovom komentaru za momenat. Koliko god komentar, očito s pravom ogorčenog roditelja, bio istinit, istovremeno osim što je sumnjive političke korektnosti jer bez ograda sve humanitarne organizacije podvodi pod „nazovi“, i slične diskvalifikacije, ali, čak i da nije toga, u svom tačnom i zastrašujuće slikovitom načinu ilustrovanja haosa i zakonske neuređenosti koji vlada u ovoj oblasti, ovaj roditelj ne uviđa da ako država ne radi svoj posao, haos je neminovan, a „ukidanje nekompetentnih humanitarnih organizacija“ jeste Sizifov posao, uz opasnost da se tom prilikom ukinu i one kompetentne, koje koliko mogu zbilja rade na pokušaju zaštite dečijih, ne prava, nego vitalnih interesa. Ovo pismo odabrala sam da bih prezentovala ne najbolji pristup temi, nego upravo prikaz naše nemoći, tog čoveka, moje ili vaše, jer i uz najbolje namere, svaki parcijalni pristup ovom problemu negde je nužno pogrešan i podložan zamkama neke zloupotrebe, jer ova preosetljiva tema iziskuje stručnost, vrhunsku kompetentnost i budžet, a sve tri stavke može sa sigurnošću da obezbedi samo država.

U tolikim našim zalaganjima za razne decentralizacije, evo jednog problema, brige i zaštite ugrožene dece, koji zahteva centralizaciju, sa težištem u Vladi koja donosi i sprovodi opsežan program, a onda se u taj program kao korektiv i dopuna uključuju volonteri, humanitarci, nevladine organizacije, ali i bogataši i tajkuni koji su, eto, na raznim zajedničkim poslovima s političarima, pa što ne bi u ovom najvažnijem od svih. Prema svedočenju Lenjinove žene, njemu su na samrti čitali Dikensovu „Božićnu priču“. Znate, to je ona o zlom bogatašu-tvrdici koji na Božić doživi katarzu – ili iskonski strah od toga šta ga čeka posle smrti, nikad mi nije bilo jasno šta je Dikensov tvrdica zaista doživeo i šta ga je ponukalo da se „promeni“: pronađeni altruizam ili novi oblik brige o sebi – i daruje užasno siromašnu porodicu malog bolesnog dečaka Tima Krečita, božićnom ćurkom, pudingom i ostalim đakonijama, i mnogim poklonima. Lenjin je, vele, na samrtničkoj postelji kada su mu pročitali tu priču rekao nešto ovako: „Užas, ta buržoaska sentimentalnost mi je apsolutno nepodnošljiva!“.