Dijalog o nadrealnoj preambuli

Janković Saša: Poziv na unutrašnji dijalog o Kosovu je kukavički jer se Vučić krije iza naroda…

Kandić Nataša: Veliki problem predstavlja i najveći deo opozicije sa stavovima da „Srbija daje ustupke koje prethodna vlast (Tadić) ni danas ne bi dala“

Dačić: Napadaju Vučića kako pravi teren za priznavanje Kosova, pa ko je to rekao??

Patrijarh Irinej (Sinod SPC): Srbija nikada ne bi smela da prizna nezavisnost Kosova. Jer kad vam nešto na silu otmu, to se jednom može i vratiti, a ono što sami poklonite nikada više ne može biti vaše.

Šešelj: Jasno je da treba zamrznuti dijalog, zahtevati da se kosovsko pitanje vrati pod okrilje UN, prekinuti pregovore o ulasku u EU, tražiti da se i Rusija uključi kao sila zaštitnica.

Pogledaćemo u daljem tekstu jednu znakovitu naslovnu stranu i na njoj „mit“, a onda 6. stranu i na njoj „stvarnost“.

Vučiću opozicija s razlogom, zamera da se krije iza naroda jer nema petlju da jasno kaže ni svoj stav niti istinu o tome kako stvari stoje s Kosovom danas i ovde.

Zato vlast pribegava lukrativnim i kreativnim, ali neozbiljnim rešenjima nalik toj naslovnoj strani Politike, od srede 26. jula. „Između mita i stvarnosti“ piše preko velike fotografije čuvene Predićeve slike „Kosovka devojka“ ispod koje ide tekst o predsednikovom smatranju da je vreme za unutrašnji dijalog o Kosovu. Ako u ostatku teksta čitalac koji je kupio Politiku zbog doživljenog kulturno sentimentalnog šoka nastalog pri pogledu na naslovnu stranu, potraži u tekstu bilo šta od „mita“ (Srbije?)“ sudariće se samo sa stvarnošću, ali tek na šestoj (6.) strani, gde ga čeka fotografija mirnog centra Prištine noću, sa spomenikom Skenderbegu, u čijoj pozadini su blještava svetla modernog solitera. Na naslovnoj je mit, na 6. je stvarnost.

Računajte da će od te naslovnice pa nadalje, tokom dijaloga, inače, elokventni predsednik Srbije odlučno da se izražava isključivo slikovno. Lakše je slikom a ne rečima reći isto što i Fond za humanitarno pravo i ostati predsednik Srbije.

Jer, hajde, prevali Aco, majke ti, preko jezika da je Predić iracionalni nazadnjački noj koji je držeći glavu u pesku stalno „viđao“ Kosovku đevojku i Orlovića Pavla tamo gde su vekovima i stećcima, manastirima i crkvama, jezikom i pismom, poezijom i prozom, zapravo, oduvek postojale samo stvarnosne instalacije albanskog junaka Klintona na konju, ili peške sa saxofonom kraj metohijskog Mekdonaldsa iz 11. veka.

Jer jaka stvar slikom opisati realnost Kosova danas preko Skenderbega, koji se u Srbiji, uostalom, vazda dobro kotirao, iz različitih pobuda i razloga (nema mesta za elaboraciju). Daj ti naslovnu i šestu (ličku:) stranu sa zaista realnim Kosovom danas, koje ima svoju skupštinu i svoju vladu.

U čemu opozicija nije u pravu kad tvrdi da se Vučić kukavički krije iza naroda? Najpre, povikama na Vučićevo skrivanje iza naroda, opozicija se krije iza Vučića jer nema petlju da kaže svoj stav. Kako može proevropska opozicija da kritikuje Vučića ako, navodno, priprema teren za priznanje Kosova? Zar nije to cilj proevropske opozicije? Ako nije, zašto ne kažu šta jeste?

Ali, sve da prihvatimo da je opozicija skroz u pravu, jer se Vučić zbilja i evidentno krije, šta čekaju te mu ne postave zakonsku zamku konsekventnosti? Tada bi rekli, hajde Vučiću, ako već zastupaš stav „vox populi vox Dei“, blago nama, raspiši lepo referendum, pa neka bude što biti ne može, kako narod na referendumu kaže. Referendumska pitanja: Da li ste za izbacivanje preambule o Kosovu iz Ustava Srbije? Da li ste za priznavanje nezavisne države Kosovo? Kad se završi ovaj referendum, ima li bismo stanje „dža ili bu“ posle čega bi usledilo ili raspisivanje novih izbora (samo parlamentarnih) ili bi se dalji dijalog o Kosovu zaustavio dok se sam predsednik ne izjasni o rezultatima referenduma, kaže svoj stav jasno i glasno i bude predsednik svih građana ili raspiše i izbore na svim nivoima.

Javna je tajna da je Srbija čudno podeljena, ne na prvu i drugu, nego na Srbiju elite i noblesa raznih boja i ideologija, ali koja je okrenuta Zapadu. I s druge strane, na Srbiju većinsku, običnog naroda koji je, kažu „iracionalno“ okrenut Rusiji. Kvantitet ovih drugih uopšte ne znači da su u pravu, kao što moć i bogatstvo prvih ne znači da će ikad mirnim putem promeniti tekst preambule Ustava koji nadrealno „garantuje ostanak“ Kosova u granicama Srbije.

Početak svakog budućeg dijaloga morao bi se baviti temom kako izbeći unutrašnji sukob u Srbiji usled ovih nepomirljivih razlika koje se nikako ne smeju prenebregavati.