Dokazivanje očiglednog

Nakon cele lakrdije, ne da niko sa sigurnošću ne zna kakvo mleko pijemo, nego gledam juče ozbiljnu informativnu emisiju, gde se na početku čita kao udarna vest: „Potvrđeno, mleko koje pijemo je ok“, a onda uključe novinara sa terena i pitaju: „Da li je mleko koje pijemo zdravo?“, a novinar će: „Pa, ne bi se moglo reći, naime…“. Onda krene priča s onim decimalama 00,5, 05, 04,03,… I, nakon toga nismo ništa više saznali u odnosu na početak afere „mleko“, sem da nešto nije u redu.

Jedino što smo novo saznali jeste nekako i očekivana vest da posle gomile onih koje smo viđali u javnosti glede mleka, da je za tu namirnicu sada zadužen i Aleksandar Vučić. On je, i mada je mleko dobro za piće, posmenjivao neke ljude. Da mleko nije dobro za piće, Vučić bi smesta raspisao vanredne izbore. Gostujući na RTS Vučić se obratio više naciji manje novinaru Stanojeviću, koji ga je pitao o mleku, i obavestio nas o mogućoj rekonstrukciji vlade. Odmah je rekonstrukcija postala top-tema, važnije od mleka.

Tako smo saznali neke pikanterije, ko je sve od ministara prvi put čuo u toj emisiji razmišljanja o rekonstrukciji, i ko je kako reagovao. Dačić kaže – što da ne? A opozicija, iz meni nerazumljivih razloga zagovara izbore. Šta bi opozicija, u ovom trenutku razjedinjena i defanzivna, mogla da očekuje dobro na izborima, nije sasvim jasno. Umesto da se konsoliduju, pronađu zajedničke ciljeve, priznaju greške, pokažu način na koji će ih ispraviti, jasno izaći sa stavovima o vladajućoj koaliciji, opozicija traži izbore.

Ma kako pokazivala istraživanja javnog mnjenja, ma koliko zabave bilo na televizijama, sa sve utehom da uskoro počinje nova „Farma“, koja će nas sve zabaviti, preovlađujuće raspoloženje u Srbiji jeste depresija, strah od ekonomske i svake druge budućnosti, kapitulacija građanskog osećanja slobode, dostojanstva, prava na istinu. Tako bar misli deo javnosti. Mali deo. Deo koji se nije uklopio u nove okolnosti, u obožavanje mesijanske uloge novog vođe, i koji je zato kriv pred većinom, koja valjda zna šta je u interesu – a to je poslušnost novom gazdi.

Kažu zbog dobijanja datuma. Kažu postoji rizik i da ne dobijemo datum. Ako dobijemo, novi mesija pobeđuje na izborima i uzima apsolutnu vlast, a ako ne dobijemo, novi mesija takođe pobeđuje i zavodi demokratsku „diktaturu“. Mesija koji se odrekao sebe, svoje i naše prošlosti, svojih ideja i ubeđenja. I koga svi tapšu zbog toga po ramenu. Nekada se to zvalo: Čovek bez svojstava. Danas se zove pragmatičan političar. Oni koji su pak dosledni, barem uverenjima koja se tiču: razloga raspada SFRJ, krvavih ratova u „kojima Srbija nije učestvovala“ , unutarsrpskih čistki, itd, stavljaju se na stub srama kao neki šarlatani koji ne razumeju diktat vremena.

Branka Prpa reče nedavno da se totalitarni sistem uvek prepoznaje po tome što samo u njemu moramo da dokazujemo očigledno. Kao kad žrtva mora da dokazuje nevinost. Svaki napor da Srbiji bude bolje, treba da se podrži. Razumemo mi „manjinci“ diktat vremena, ali ne pristajemo na diktaturu, a još manje na podilaženje diktatoru. Je li tu očiglednost zaista potrebno dokazivati kao ispravan stav, danas, u Srbiji, marta, 2013. godine?