Don Alehandro, tužni vitez

Ovu neverovatnu poetsku fikciju sročio je naš predsednik, i ona predstavlja sublimaciju načina njegove vladavine, ali i njegovog specifičnog „veltanšaunga“ koji će jednom u dalekoj budućnosti, kad se političke strasti uveliko ohlade, biti analizirana sveobuhvatnije, verujem, sa više saosećanja i pažnje.

Da je literatura ponekad stvarnija od života pokazalo se na delu u još nezavršenoj, i zaista obostrano dirljivoj priči o Aleksandru i Španiji. Naizgled, nehotice, a zapravo, na dubljem sloju, logično za državu čije kolektivno nesvesno baštini i Servantesovog don Kihota, Španija se aktuelnom srpskom predsedniku obratila stilom i načinom koji on ne može da odbije.

Sa naznakom hitno (…) stabilnost Španije je u Vašim rukama (…) računajući na Vašu plemenitost i vitešku čast spokojni smo (…) razmislite (…) samo malo odložite (…) Vaš pravedni sud (…) zauvek prijatelji (…) srećni što Vas imamo (…) mili naš Alehandro (…).

Da li se Španija ovim zahtevom, molbom narugala Vučiću? Zaista, držim da nije. Španija je (nesvesno) blagonaklono „prepoznala“ da se ovom čudnom ličnošću u Srbiji ispisuje treći deo njihovog nacionalnog avatara, Don Kihota.

Specifični oblik anahronog vladara koji je, ne svojom voljom došao na tron Srbije, ali je čvrsto odlučio da svojom voljom ode, može se posmatrati i kao personifikacija, ne svih, ali mnogih protivrečnosti i složenosti karaktera same Srbije. Sviđalo se to nama ili ne, ali, ako Evropa, (o Americi i da ne govorimo) pronađe stvarni put do Vučićevog srca, tako da ono što od njega traže on prihvati (kao molbu Španije) sa radošću i shvati kao poseban vid uvažavanja a ne ponižavanja, očito je, približiće se nalaženju puta do Srbije, jer i Srbija je u 21. veku sva izranavljena donkihotovskim sindromom.

Španski filozof Miguel de Unamuno smatrao je da je Don Kihot (za mnoge tumače samo do suza komični karakter) zapravo simbol etičkog ideala, te da je čak i njegov tvorac Servantes – koji se tom ludom viteškom etičkom trabunjanju svojim romanom, zapravo narugao – sančovski ograničeni „ćifta a la Sanson Karasko“ (lik iz Don Kihota koji se obračunava s tužnim vitezom).

Izvedemo li ovu analogiju do kraja, Španija je ovom „molbom“ don Kihota tretirala kao Unamuno, a ne kao oni koji mu se samo rugaju i umiru od smeha na sve što kaže ili uradi, ili one, u romanu, koji ga svako malo pretuku, itd. Dakle, da je, recimo, Francuska, izabrala manje zlurad pristup u svojim objašnjenjima oko neizručivanja Haradinaja Srbiji, da je zamolila don Alehandra da pokuša da razume (…) kao što je Francuska razumevala Srbiju (i mada je reč o dalekom perfektu) (…), itd., on bi, teška srca, ali, sasvim sigurno, reagovao manje „ludo“ (manje donkihotovski) od zabrane svim funkcionerima da kroče u Francusku dva meseca (!), te da se na spomenik Francuskoj, gde joj Srbija govori o svojoj ogromnoj ljubavi stavi crni flor, a ispod spomenika ostave slike nestalih i ubijenih Srba sa Kosova.

Ili, kada dovede gospodina Erdogana u Novi Pazar, on sasvim neuobičajeno za ma kog predsednika na svetu ima potrebu da kaže „nije ovo 1389, nego 2017. godina“. Ako uzmemo u obzir godinu u kojoj jesmo, kada većina stanovnika Srbije i ne zna šta se desilo 1389., postavlja se pitanje s kim se to srpski predsednik obračunava podvlačeći ono što je kalendarski očigledno? Kome se on obraća i mora li tako? Nema sumnje da mora, a obraća se svom vlastitom potisnutom etičkom kodeksu koji pokušava da pomiri sa zahtevima koje ovo doba i faktori političke prisile od njega zahtevaju. Ne čini li to, alegorijski, i sama Srbija, ponovo bombardovana na kraju 20. veka, kada svoje ratne neprijatelje proglašava prijateljima, kada plače nad slikama sa dečijeg Instituta za onkologiju, te svoje otvorene rak rane, i tesno sarađuje sa kraljevima osiromašenog uranijuma, jer da nije tako kud bi i kako bi? Servantesova poruka je bila da je istina ružna, i da svet nije ono što vidi Don Kihotov um koji je zaključio da treba obnoviti drevno viteštvo. Ali, nije Servantes omiljeni vitez Španije, već upravo Don Kihot.

Neko će reći, teško nama sa Don Kihotom na čelu Srbije, ali, ako je Srbija, tek Manča (toliko neznatnija od Katalonije), Alonzo Kihano alijas Don Kihot od Manče, je u ovom trenutku naša mera. To je potvrđeno sa dva miliona glasova koje je A. V. dobio na izborima.

Kada savladamo i promenimo sebe (i Srbiju), dorašćemo nekom drugačijem predsedniku. Zasad, Španska prepiska sa don Alehandrom, koliko god izgledala tragikomično, bar je potvrda stare srpske poslovice o tome da lepa reč („molba“) i gvozdena vrata otvara.