Država i euforija

Reč povišeni stavljamo pod navodnike jer u ovom trenutku ne raspolažem saznanjem koji bi to, uopšte „dozvoljeni“ nivo opasnih otrovnih materija u hrani za odojčad bio prihvatljiv.

Takođe, pisali smo (i lično sam pisala) o slučaju „Savamala“ koji je važan isključivo kao mera kojom se određuje funkcionišu li institucije u Srbiji. Misli li neko da je slučaj pesticidi i fungicidi kao nova prehrana za bebe manje indikativan za dokazivanje istog: funkcionisanja Države. Pri tom, ne prozivamo nikog pojedinačno ovom prilikom, ne interesujemo se za proizvođače, imena. Postavljamo pitanje Državi: Šta ćete preduzeti da ovaj scenario, direktno preuzet iz horor filmova, dakle, otrov u hrani za odojčad, više nikada ne bude moguć u Srbiji? Kako ćete razrešiti ovaj slučaj? Kada ćemo dobiti izveštaje o tome koliko je otrovane hrane za decu bilo u prodaji (u apotekarskim ustanovama?), koliko dece je konzumiralo, hoće li ova deca dobiti višegodišnji besplatni medicinski nadzor tokom odrastanja, i šta se sve još podrazumeva u ovakvom slučaju.

Što se izbora u Americi tiče, građanima Amerike možemo čestitati što su izabrali novog predsednika, i posmatrati šta će se nadalje dešavati u toj zemlji. Međutim, primetno je da se medijski (znači i politički) iz, ne baš jasnih razloga, visoko podgreva euforija oko izbora gospodina Trampa. Kad to kažem ne mislim da bi pobeda Klintonove bila bolja, apsolutno i nipošto ne upoređujem, jer, da je ma ko pobedio a stvarala se atmosfera u Srbiji koja se stvara, pitanje bi se postavilo na isti način – čemu to? Čitam kako omiljeni analitičar onih koji ranije nisu bili naklonjeni Americi, Noam Čomski, ne predviđa sjajan ishod čovečanstvu povezujući to, upravo, sa pobedom Trampa (on bi rekao isto i da je pobedila Klintonova). Ne znam ko su danas konzumenti takvih proricanja Čomskog, ali, očito, ne oni koji su ga do juče smatrali ikonom slobodoumnog mišljenja. Ovo sam navela samo kao primer u kusuru nejasnoća koji se javlja u nepotrebnom kreiranju euforije i prejudiciranju političkih relacija velikih sila i male Srbije nakon pobede Donalda Trampa.

Inače, ne bih se usudila da odmeravam je li i koliko Čomski u pravu, jer ne znam. Ali, o neznanju i govorim. O tome kako se sa opštim neznanjem u Srbiji o velikim svetskim „igrama“ i računa, a gde se sa neznanjem građana računa tu nema mnogo poštovanja za vlastitu Državu.

Možda će se Tramp zaista pokazati kao čovek dobrih namera (pa i za Srbiju), ali, to je nešto za šta su potrebne bar nekolike godine, da bi se jasno pokazalo (mada, možda mali deo odgovora dobijemo i ranije, već za nekoliko meseci). Moje opservacije na kreiranje euforije, u kojoj se Srbija neshvatljivo (meni bar) gura u prvi plan u žižu završnice izbora, zaista su samo pitanje ličnog građanskog negodovanja da se po Beogradu nalaze veliki bilbordi (veličine kao oni za vreme održavanja izbora za predsednika Srbije) na kojima, na primer, piše: „Trampe, Srbine“ (i još ponešto). O vezama Trampa sa Srbima, preko deverove zaove unukinog brata, i slično, čega su prepuni neki od štampanih medija da ne pominjemo. Sve to može se shvatiti i kao šala. Ali, ipak, treba biti pažljiv. Zašto?

Tu se vraćamo na priču o pesticidima i fungicidima u kašicama za bebe. O odnosu državne uprave prema dostojanstvu Države i njenih građana. Znate, usudiću se na sledeću metaforu, prodavati otrov u hrani za odojčad jednako je strašno nepoštovanje Države kao spaliti zastavu ili zgaziti grb. Država su ljudi: novorođenčad, starci i svi mi između. Ako ljudi nisu prioritet poštovanja, onda se ne poštuje Država.

Kada odmah po okončanju izbora za predsednika jedne od najmoćnijih sila sveta, dok još niko zasigurno ne zna šta će se dalje dešavati (verujmo: sve najbolje) mediji u Srbiji stranom predsedniku kliču imenom naše Države („Srbine“), to je u najmanju ruku neprikladno. A moglo bi biti i uvredljivo po suverenitet i dostojanstvo Države. No, nije na pojedincu, i ne pripada meni da sudim o tome. Državni vrh je taj koji bi trebalo da se identifikuje i etablira kao voljom naroda izabrani nosilac i branitelj dostojanstva Države.

Možda bi umesto nepotrebnih trač partija po raznim emisijama o privatnim odnosima naših sa nekim stranim političarima, valjalo posegnuti za zakonom o zaštiti dostojanstva Srbije i svih njenih građana. Ako to već ne piše u Ustavu. Ako piše, obnovimo gradivo o Ustavu.

Kritika je dobronamerna, jer ovako kako je, nije dobro. Baš, mnogo nije dobro.