Država ispod zemlje

“ Običan građanin to vidi od „baze“ u stalnom sudaru sa birokratskim kafkijanskim aparatom. Političke stranke i njihovi lideri toga su svesni, ali o tome govore ili ćute u zavisnosti kada im i koliko odgovara, što je tek pretežak udar na ove krhotine od društva. Znači, ne plašite se, nije nužno da ste ideološki ili politički bliski Radeti li Antoniću da biste zaključili isto što i oni: INSTITUCIJE sistema NE FUNKCIONIŠU. Institucije su improvizovane kulise, vlast je odavno izmeštena i nalazi se, sada već zaista ne znamo gde. Dakle, stanje alarmantno, a pitanje je: Šta činiti?

Februara 2013. nedeljnik Vreme objavljuje antologijski tekst „Čerčil i De Gol u raljama građanske mantije“. Spada u one koji vremenom postaju istorijska svedočanstva o jednom povesnom trenutku Srbije. Sa mnogo relevantnih sagovornika, raznomislećih. Ali, nije pohvala ovom tekstu tema, već prisećanje na neke njegove delove primenjive i danas u sasvim izmenjenom kontekstu ili izmenjenim pozicijama pojedinih sagovornika u tekstu. Naglašavam da su neki ostali i do danas neizmenjenih uverenja. Meni je zanimljiva analiza Nenada Prokića, bivšeg LDP-ovca, koji je tada pozvao „građansku Srbiju“ da podrži Dačić-Vučićevu vladu i poredio je sa Đinđićevom. Mnogima se takva poređenja ne dopadaju, ali stavljam akcenat na solucije, koje nam i tada, a reklo bi se i do danas preostaju. Po Prokiću, naime, „u ovom trenutku Srbija može da čeka ili da se opoštene petooktobarci“, u šta on lično više ne veruje, ili da „pružimo konkretnu podršku aktuelnoj vladi za konkretne poteze“ ili da „ne radimo ništa nego da čekamo da se formira neka treća politička opcija“. Prokić zaključuje dosta toga, ali jedno je vredno: „Čekanje u Srbiji ne dolazi u obzir nikako, a ja sam za opciju davanja konkretne podrške za konkretne poteze“. U nedostatku boljeg rešenja… U tom broju Vremena Vesna Pešić, glavna junakinja teksta „Dačić i De Gol u raljama građanske mantije“, zaključuje takođe pravilno, mada iza gomile diskutabilnih premisa: „Nije dozvoljeno odstupiti od svojih uverenja ko je tu ko, čak i ako ta uverenja više nisu plod kritike i razmišljanja o bilo čemu, nego okoštala uobraženost u kojoj postoji samo ono znanje unapred. Govoriti da neko hoće nešto korisno da uradi, a nije iz našeg tabora, i nije objasnio kako se promenio, nije dozvoljeno.“

Tabori su se u međuvremenu višestruko izmešali. Da li je to dobro ili loše, ne znamo. U društvu koje i dalje glavinja između histerije za ili protiv rehabilitacije četništva, do suza u očima za štafetom mladosti, ništa se ne zna. Ko smo mi 2015, kada „frakcionaš“ DS, Borko Stefanović, preuzima ulogu Gavrila Principa, pucajući iz praznog pištolja, srećom, ali i pomalo komično, ostajući u DS u borbi protiv aktuelnog Pajtića, sa idejama po kojima DS nije prepoznatljiva, ona DS koja je prva hrlila u EU, NATO, isporučivanje Hagu… Mnogi smatraju da je Borko talentovan mladi čovek, ne sporim, samo, gde misli i kako da plasira svoje ideje, ima li podršku DS ili neke druge stranke, sve to može se pitati i za Pajtića, koga od Borka trenutno razlikuje sve, a najviše legalitet izabranog na stranačkim organima predsednika. Prilično nejasno je i u drugim strankama. Kao i društvo, tako i stranke – ne funkcionišu u „institucijama“ – organima stranke, već više kao neka medijska tombola, pa se možemo bar kladiti na koje god grlo hoćemo. Sve je moguće, kad duvaju čudni vetrovi. Dakle, otvorimo raspravu, nema više vremena za Srbiju, zadnji je čas: Kako da se izađe iz ćorsokaka, najćoravijeg koji pamtimo. A voda nosi mulj, i zaraza se širi…