DS bez pekmeza, u toplesu

On neodustajno zagovara politički nudizam. To vam je ono kad se neko ogoli do kože, pa na sunce. U ovom slučaju – istina. Đilas hoće golu istinu na sunce u DS (i tata bi sine!), a zasad dobija samo – ćutanje i to u kupaćim gaćama. Zašto bi neko ćutao u kupaćim gaćama zaista je zanimljivo za analizu, ali drugi put. No, da vidimo šta se to dešava sa DS.

Teško da se išta temeljno može analizirati o DS, a da se ne vratimo na period funkcionisanja DS u- poslednjih nekoliko godina režima SM, pa na period od 2000-2003, zatim na period DS sa Živkovićem, i potom poduži period sa Tadićem na čelu stranke. Ali za to nemamo mesta ovde. Ukratko, portret stranke izgledao je ovako. Đinđić neomiljen, ali uspešan sve do kobne 2003. Stranka velika, ugledna, ali nepopularna sve do 2003. Sukob Mićuna i Tadića ostao je zapamćen po Đinđićevoj nervoznoj, ali iskrenoj za ono vreme rečenici o tome da stranka nije debatni klub, već nešto nalik preduzeću. Novine su bile pune naslova o tigru i maloj maci, gde je maca tada bio Mićun-debatnik u političkoj džungli, gde samo tigrovi makijavelisti opstaju! (Zanimljivo je kako je Mićun-ex-maca, u odnosu na današnju malu macu-Tadića, izrastao u tigra i te kako, ne naravno relevantnog za trenutak u kome smo, ostarelog, dakako, ali još spremnog da se nosi s malom macom po džungli ako zatreba! Instinkt tigra ne zavisi od godina. Krkobabiću to jurcanje po džungli ne bi nikad palo na pamet, npr.). Još jedna Đinđićeva metafora, koja je pogađala istinu, da se u džungli, ako si mala debatna maca, ne nadaš ničemu. Pa je Đinđić odlučno zaigrao opasnu igru tigra, dok je pravi tigar Srbije (poznat kao bengalski) još bio u najvećoj snazi.

Dolazak Đinđića na vlast bio je strašan obračun svih poraženih snaga u Srbiji sa premijerom koji je zadivio svet. Ubistvo 2003. značilo je kraj njegove ideje o brzom putu Srbije u neku zajednicu, možda ne boljih, ali srećnijih, bogatijih, mirnijih, uspešnijih naroda. Demokratska stranka ispratila je lako i bez sentimenta Živkovića, a tada na scenu stupa Tadić. U GO DS sa njim i danas sedi Đinđićeva udova Ružica kao ćutajući garant da je DS ostala na Đinđićevom putu. Možda je i sam Tadić želeo tako nešto, ali od samog početka bilo je jasno da se DS menja suštinski. Pragmatici su rekli: Pa dobro. Ovo nema veze s Đinđićevom DS, ali je dobro to što je sa ogromnom popularnošću Tadića i DS dobila popularnost koju nikada nije imala. Druga škola mišljenja sumnjičavo je vrtela glavom na tu vrtoglavu popularnost koja se graničila s populizmom, kome je Tadić svojski doprinosio svojim ponašanjem i izjavama u javnosti, izborom javnih, često estradnih (bukvalno i preneseno) ličnosti sa kojima se družio, slavio, pevao, a onda, iskupljujući se valjda pred svojom građanskom stranom, skrušeno filozofirao po štampanim medijima, uslikavan u sakralnoj tehnici „Miroslavljevog jevanđelja“, što je posebno došlo do izražaja u legendarnom božićnom intervjuu magazinu „Press“ koji ga je pronašao usred tihovanja po hladnim i usamljenim kosovskim manastirima. U ostatku svog DS i državničkog javnog delovanja blisko se družio sa: popularnim glumcima i rediteljima (Radoš Bajić, Emir Kusturica), bratskim Srbima (Dodikom, Dačićem, Mrkom….), obožavao muziku Severine, učvrstio dobrosusedske odnose u regionu, gotovo se zbratimivši s hrvatskim predsednikom Josipovićem i uporno odbijao da se sretne s Tačijem. Ipak, već izgubivši izbore, ničim izazvan, na jednom samitu na koji je otišao kao privatna ličnost rukovao se sa Tačijem, i tako otvorio Tomi Nikoliću i to vrata, po sistemu, kad je mogo Tadić, a što ne bi Toma.

Tadićev odnos kako prema četiri spoljna stuba, tako i prema svima i svemu u Srbiji očito je zbunio ne samo građane i birače, nego i njegove najbliže saradnike iz DS, pa su se i sami u javnosti ponašali onako kako se od nekadašnje DS ne bi moglo očekivati: estradno, bahato, ignorantski, osiono, moćnički… Po jednoj od teorija zavere DS je narastala dok je „služba“ htela, i krenula da pada kada je „ista“ poželela da tako bude. A o ulozi Tadića u tom padu različito se spekuliše. Jedni ga vide kao krivca i za uspon i za pad, drugi kao žrtvu. Kako god, Tadićevo ponašanje u poslednjem ciklusu DS, od nećkanja da DS izađe s imenom premijera kada su sve stranke to učinile, pa do neprihvatanja niti jednog dobronamernog saveta tokom izborne kampanje, koja je tako očito i nama pacerima bila gubitnički vođena, pa do danas, kada se civilno i nezainteresovano javlja sa Visa, Krka ili Cresa, u kupaćim gaćama. I dok se u Beogradu kuva nova, prilično neobična politika, kojoj je nezainteresovani Tadić i te kako kumovao, i već kao pekmez tako kuvana ostavlja u tegle za zimu, dotle se DS ne oglašava, ni dal je šljive obrala, ni dal čiča peče rakiju. A o pekmezu, ni govora.