Dva intervjua

Naslov „Izvin’te što sam vas baš toliko navukao“, ne odnosi se na taj intervju niti sa njim ima bilo kakve veze. To je naslov jednog relaksirajućeg posta na Blogu B92. Baš dobar naslov. Da se malko razveselite.

Milo Đukanovićje uspešno gostovao u „Kažiprstu B92“. Tamo je ponovo potvrdio sve svoje stavove glede odluke Podgorice da prizna Kosovo, ali i svega što se potom desilo, i što se moglo desiti. Tadićje takođe potvrdio mnoge od Đukanovićevih stavova. Samo u Novostima. Gde je predsednik Tadićbio svih prethodnih dana, (a nije hitno otputovao u Rumuniju) da upozori na „srpski patronizam“ o kome beskompromisno govori u Novostima? Što se ranije nije oglasio da predupredi loše događaje koji su se odigravali, potpuno je nejasno. Primera radi, na pitanje o ponašanju u srpskom parlamentu glede pretnji Crnogorcima, Tadićodgovara: „Kada poslanici srpskog parlamenta kažu da predstavnici vlasti Crne Gore nisu bezbedni u Srbiji, kažem: stop! Krivično delo je pretiti nekome.“ Kada ga pitaju o demonstracijama opozicije u Crnoj Gori, Tadićveli: „Da podvučem još jednom: iz Srbije i iz Beograda više se nikada neće uticati na političke procese u susednim državama. Izvoz političkih revolucija, nasilje, patronizam nad drugim državama su politička prošlost“. Odnosi sa crnogorskim rukovodstvom, hvala na pitanju, odlični: „Sa predsednikom Crne Gore, maltene, imam nedeljni kontakt.“ Pa je l’ Crna Gora uopšte nešto učinila o čemu bismo mogli da razgovaramo, samo što nisu pitale zgranute Večernje novosti, al’ nisu Novosti baš B92, pa da smeju da rešetaju prešjednike. A i kud bi, kad Tadićpravedan i strog sam kazuje: „Crnogorska vlada je dala objašnjenje da priznavanjem Kosova brani interese svoje zemlje, i to objašnjenje ona treba da razrađuje u Crnoj Gori. Ja o tome imam svoje mišljenje koje nije bitno za građane Crne Gore… Srbija sa tim ne sme da ima nikakve veze.“ Tako je govorio i Zaratustra.

Naravno, metaforu „nožu leđa“ koja je za ciglo pet dana postala globalna srpska medijsko-državna bela (znači: legitimna neradikalska) kletva, predsednik nije pominjao. Oko proterivanja Anke Vojvodićkazano je toliko benevolentnosti da smo mogli zaključiti da je gospođa sama tražila da skokne za vikend malo do Budve dok je more još toplo. Preciznije, Beograd je Anku poslao kući e da bismo ostali, „u aktivnoj poziciji da u skorijoj budućnosti normalizujemo odnose“. U prevodu na crnogorski, Tadićje ovim rekao: „Da je nijesmo šiljali natrag, kako biše je vrćali u Beograd, amanati?“ Ukratko, predsednik Tadićsa svim što se u Srbiji desilo i iz Srbije prelilo u Podgoricu ne samo da, srećom, eto, nema nikakve veze, nego najoštrije osuđuje.

Na pitanje „Kažiprsta B92“: „Zašto mislite da opozicija u Crnoj Gori ne zna šta je u interesu Crne Gore? Zašto vi imate ekskluzivitet na to da znate šta je u najboljem interesu Crne Gore?“, Đukanovićje dao jedini mogući odgovor, koji bi da ga je ko pitao dao i Tadić: „Ne, nemam ekskluzivitet, imam legitimitet, dakle, dobio sam taj legitimitet na izborima.“ Nakon svega navedenog sporno je samo jedno, ali ključno pitanje: Protiv koga u Srbiji Tadićgovori sve to što je rekao u intervjuu Novostima? U odnosu na koga ovde je Tadiću pravu? Kome se obraća? Koga kritikuje? Svog ministra Jeremića, čija je metafora o nožu bila okosnica čak i „Utiska nedelje“ gde je stanoviti Medojević, omiljeni lik beogradskih crnogorskih krugova nagrdio bez zadrške crnogorske zvaničnike, čija je tamo opozicija, pa je braneći odsutnog Mila i naš istoričar Nikola Samardžićjedva pretekao? Ili Tadićmisli na srpske poslanike, pre svih na svog koalicionog partnera g. Palmu zbog reči izgovorenih sa skupštinske govornice? Ili na poslanike opozicije? Trik pitanje glasi: Da li bi iko, počev od Jeremića pa nadalje, da je znao kakve će packe dobiti od Tadića svega par dana kasnije, uopšte dozvolio sebi ikakve dramatične reči o odluci zvanične Podgorice da prizna Kosovo? Zašto, ako je ovo i zvanični stav Vlade, te prejake metafore, kletve i pretnje otputovaše u Crnu Goru, i zašto tamo oni neredi i hapšenja? Biće da je ovde, kao nakon mitinga zbog samoproglašenja Kosova, ponovo rečo pranju ruku nakon što se najpre atmosfera podgrevala do usijanja. U protivnom, sasvim sigurno, bar kad je rečo novinarima, nijednom u Beogradu sigurno ne bi palo na pamet da pita crnogorskog predsednika kakve će poteze preduzeti ako Srbija „usvoji tzv. crnu listu i zabrani vama (Đukanoviću) i crnogorskim zvaničnicima ulazak u Srbiju“. Novinar takvo pitanje nije isisao iz malog prsta. Sve do Tadićeve ispovesti Novostima ovo pitanje ticalo se nečeg što je bezmalo najavljivano. Đukanovićje naravno glatko poentirao: „Tolikoj gluposti se ipak ne nadam.“

Tadićje s malim zakašnjenjem dokazao opravdanost Đukanovićeve nade.