Dva servisa

Oni koji su smatrali od početka da je njihov, jer ih nije razuveravao niti gubio vreme objašnjavajući im finese u poimanjima patriotizama, sad bi hteli bi da bude još „njihoviji“, a oni koji su ga svih ovih godina odbacivali jer nije njihov, a jeste srpski, sad bi da ga učine bar malo svojim, jer je vrag odneo šalu, a momak je stvarno institucija. I tako se po medijima na sve strane pljuckaju međusobno oni što su mu klicali „Nole Srbine“ i, s druge strane pljuvaonice, ultrafanatičnim šengenvernicima, koji su pred svaki Novakov meč baljezgali po internet-forumima:

„U što bih voleo(volela) da izgubi meč.“ Sad su svi očinski predusretljivi prema Novaku, problem im je „samo“ što se on ič ne osvrće na njihove „roditeljske“ sastanke i ostale dvoboje glede njegove malenkosti. Momak živi svetski. Zaradio svojim trudom i talentom. Pametan da troši kao pametni. Častan da ostane častan i kada su oko njega sva iskušenja koja jednog 24-godišnjaka mogu da snađu. I što je najbolja fora, pokazao da čovek još uvek vlastitim sjajem i vrlinama može da pokori svet. Može da ujedini svet u opravdanoj i lepoj egzaltaciji svetskim šampionom, ali i šmekerom bez poze.

Pa, kakav je to Srbin (razbijaju sad mnogi svoje učene glave) koji ima stan u Monte Karlu, šeta Kroazetom sa svojom vlastitom ljupkom, nesilikoniziranom devojkom, a privlači pažnju kanskog džet-seta više nego prvo posttrudničko pojavljivanje lepe Penelope Kruz u pratnji svog kolege Džonija Depa? Kakav je to Srbin koji u Kanu ne privlači pažnju kao egzotični Jeti – sad sišao sa srpskih gudura da primi evropske lovorike da bi popravio sliku o Srbima donedavno prikazivanim u kojekakvim filmovima isključivo u ulogama terorista – nego kao Srbin (kažem Srbin samo zato što mu je to nacionalnost, inače bih rekla i Francuz, Nemac itd. samo da je nešto od toga, znači ne kao političku već nacionalnu odrednicu) koji je briljirao na najprestižnijim teniskim terenima sveta i pobedio sve, a društvo Vudi Alena i kompanije furiozno osvežio svojim prisustvom na crvenom tepihu.

Pa to je onaj isti Đoković Novak kome nije „naudilo“ ni to da Gračanici za svoje zarađene pare kupi nekoliko hektara metohijske zemlje, tek „da joj tuđa ruka travu ne plevi“ (kako proreče najpitomija srpska poetesa), a čega se niko od ovih što im Kosovo kad se bude i kad zaspivaju ne silazi s usana, ne doseti za tolike godine vlasti i opozicije, a nije da imaju manje para od Novaka.

E, zato i jeste tako jezivo precizna odrednica da je lakše kamili proći kroz iglene uši nego bogatašu ući u raj. Novak je živi dokaz da sve zavisi od bogataša. Jer, stvarno, zamislite kako se otvaraju rajske dveri da propuste bogataše koji su finansirali rušenje Beograda na „mitingu za Kosovo“? Pa, đe to ima, čoče? Ni u našoj kamenitoj Makedoniji, vala, sinjim morem opasanoj, što bi rekao naš kolega Klinton Bili.

I tako Novak, na našu radost, ostaje samo teniser i vitez svetlosti. On je pokazao zavidan stepen samosvesti i mudrosti. Već je naučio da je dovoljan samo jedan pogrešan korak, jedan suvišan korak, kako na terenu tako i u životu, koji će ga sa puta lepe i čiste slave odvesti u prosečnost i mrak. I zato se već sada kladim da Đokovića niko neće prisvojiti. Mada, s druge strane, šteta je za Srbiju da se neko takav ne bavi politikom, ili da među političarima ne postoji ama baš nijedan Novak Đoković. Bez mrlja prošlosti, bez mrlja sadašnjosti, a sa perspektivnom budućnošću.

O tome razmišljam dok slušam New Dinkića u „Svedoku“ na RTS. Priča o decentralizaciji. Reč je o ideji koja bi zaista mogla da bude značajna i oporavljajuća za Srbiju, ali isključivo u rukama dobrog gospodarak, kome je interes ove države ispred vlastitog. U protivnom, decentralizacija bi mogla da se izrodi u najgoru opciju, poslednji način velike pljačke nakon svih koje smo nokautirani – ali još živi – jedva prebacili preko glave. I sad, zamislite da je jedan Đoković promoter ili još bolje garant te ideje.

Da li bi iko sumnjao da je reč o prevari, da ćemo na kraju ostati ne samo bez onih hiljadu evra, nego i bez onih hiljadu dinara koje je Mlađa delio prevarenim građanima koji su čekali po bankama u daleko većem broju od broja građana koji su potpisali – na Mlađinu radost – da su za decentralizaciju. Kako da verujem Mlađi da je danas tako decentralizovan neki drugi od onog juče kad je bio tako bonapartovski centralizovan?

Eto zašto Srbiji fale Đokovići u politici. Kad se iznese dobra ideja za Srbiju, da niko sumnjičavo ne odmahne glavom i ne sabira kolko ta ideja ima da košta u šoljicama famoznog servisa u kući Dinkića.

Ali Novakov servis!? Ljudi moji, to je nešto u šta verujemo srcem jer smo se uverili toliko puta. I uživali, za sve pare.