„Džambo“ je metafora

O onome što mu se dogodilo, o onima koji su ga doveli do premijerskog mesta, i istim tim koji ga sada ruše. Mi koji smo bili protiv Vučića, mi koji nismo uspevali da nađemo dva normalna sagovornika da kaže narodu otkuda to preumljenje dela elite, koja navodno u borbi protiv DS, otkupljuje Vučićeve grehe, i postavlja ga na tron, mi koji smo bili pioniri pisane reči o momku sklonom transformacijama, mi koje su zivkali prijatelji da pitaju „kako smeš„, mi na prste jedne ruke, mi smo takođe metafora. Metafora o uzaludnosti vlastitog, nedilovanog, neugovorenog mišljenja.

Moglo je da se desi, zar ne, da ga dovedu sa Džambom u neku emisiju, a da mu ne otkriju da je Džambo samo još jedna navlakuša, i da se tako ceo poplavni Vučićev rejting u jednom danu pretvori u prah. I ko bi odgovarao? Pa, niko, sem Vučića. Novinar koji je plasirao Džamba, videli ste da ga se tako otresito odrekao, da onaj ko nije gledao prvu emisiju, nikada ne bi ni pomislio da je baš taj novinar (čije ime ne pominjem jer mi je ovde u Danasu nedavno pretio advokatima, zato jer sam citirala šta je usred Medija centra novinar Jugoslav Ćosić, danas direktor jedne nove TV, izgleda, „izmislio“ o istom). Kažem „izmislio“ jer nema pomena od intelektualne, ili javnosti uopšte, da se ovaj slučaj ikada dogodio, a kamoli da je iko ikog optužio. U to ime, izvinjavam se zbog širenja panike glede pojavljivanja autora Teške reči u Danasu. I to je takođe metafora: o vremenu kada je neka priča politički bitna a kada ne, kada se ćuti a kada govori. Stvar na koju, ceo svoj novinarski vek, ne mogu da pristanem da mi drugi određuju.

„Jadna je zemlja u kojoj… premijer zbog kuma… naučnike naziva glupim, a kompletna intelektualna javnost ćuti sa glavom u pesku“, napisao je na svom tviter nalogu jedan od hrabrih krojača „lajne“ (ugrožene online porodice zbog kojih se zabrinuo OEBS, i prvi put stao hrabro protiv Vučića, preko opomene gospođe Dunje, zbog koje se V. silno potresao). To me podsetilo na ovo: Jadna je zemlja u kojoj kriminalci preko svojih ađutanata među novinarima i ostalom gamadi, premijera Đinđića nazivaju kriminalcem, izdajnikom, fukarom, đubretom, a kompletna intelektualna javnost ćuti, ili mali deo njih po tabloidima ide na ruku takvim teorijama. I ne samo po tabloidima.

O Neši S. dizati toliku furtutmu, nakon što je i pre Tominog ustoličenja afera diploma kaobajagi bila bitna, a imati ovakvu ćutološku omertiranu intelektualnu zaleđinu iz prošlosti do danas neobjašnjivu, cinizam je, koji niko neće nazvati tim imenom. Zalagati se za Dinkićev Zakon o informisanju i biti novinar koji se bori protiv cenzure na „lajni“. Ili biti OEBS koji ne izgovori ni jednu reč protiv Dinkićevog zakona o informisanju, a sad zbog cenzure s „lajne“ potezati rat voćki i cvećki: Dunja protiv Vučića, hipokrizija je na kub. Ajd sad svi da na sve ove teme izvadimo tekstove od 2000. do Dinkićevog zakona o informisanju. Ajd, gratis vam što ste hvalili Vučića, a sad ga pljujete toliko, pa ja koja sam ga medijski, čemu lažna skromnost, prva nazvala svim onim čime se kasnije napravila očita strategija rušenja malog (verujte, ni luk jela ni luk mirisala), ne mogu da šutiram čoveka koji je nokautiran i koga sada cokulaju, bezbedno, velikani srpske medijske scene.

Ovo je strašna priča, o neizmernom zlu, nemoralu, hipokriziji. Srbija je tamnica, premijer je Sluga, oni koji su ga doveli sluge su takođe, oni koji ga ruše, sluginih sluga sluge. Srbijom vlada ubitačna zarazna medijska malograđanština, i zato je sasvim svejedno u kojoj emisiji ko gostuje. Pogotovo, ako to čini namerno, ne bi li pokazao koliko je sve postalo nevažno. Od danas do sutra. Na delu je zajebavanje s vlastitom Državom. Strašno. To nije anarhija. To je zombirana, besna, bolesna oligokratija koja bi da leči još relativno, preostale, zdrave ljude.