E, stvarno, svašta!

Naravno, žao mi je ako su kolege Josip Šarić i Jure Bebek, novinar i snimatelj HRT, imali problema, tim pre što su oni u svojim izveštajima davali, bez ograde, karakteristike grčkih anarhista, u čiju verodostojnost se ne mogu, niti bih se upuštala, jerbo ne raspolažem „operativnim podacima s terena“, ali objektivnosti radi podsećam da su „oteti“ Josip i Jure pripovedali o tome, a štampa ovde i u Hrvatskoj prenosila, da je reč o „anarhistima vojnoga ustroja, s tom suludom hijerarhijom. Glavnog, kojega smo čekali i koji je na kraju odlučio da nas mogu pustiti, oslovljavaju isključivo sa ‘generale’, nema ime. On je stariji, ima između 45 i 50 godina, čitava organizacija im je sastavljena od starijih ljudi, dok klince šalju u bitke!“ I još: „Mlađi anarhisti bi poludjeli kada bi vidjeli kameru ili fotoaparat. Već su pretukli nekoliko novinara“. No, ako ostavimo po strani novinarsku solidarnost, ima nečeg neverovatno komičnog u medijskom praćenju aktivnosti grčkih anarhista. Nečeg prilično nesvojstvenog datumu dešavanja i nečeg prilično nelogičnog. U prvom pasusu vidimo nekoliko odrednica, da skupina nije izgledala normalno, te da su na spidu ili ekstaziju! Posle je bilo i izveštaja tipa kako je jedna atenska bakica držala kiosk i onda došli anarhisti i kiosk joj demolirali, a posle im se ražalilo pa su sirotoj baki platili troškove… i sve tako slično.

Priznajem, pa makar zvučala kao sasvim bezosećajna i okrutna osoba, glede i unatoč svim napetim momentima i dramatiziranju unutar ovih izveštaja, većina tekstova o anarhistima u Grčkoj objavljena na ovim prostorima zvuči izuzetno komično, kao čitanje Harmsa ili gledanje Monty Python’s Flying Circus, s elementima parodiranja Dostojevskog, odnosa Raskoljnikova i babe zelenašice, no i omaža pekinpoovskim filmovima (režiser Sem Pekinpo), autor vesterna i kriminalističkih filmova koje karakterišu opasni likovi, krajnje uverljiva surovost prizora, montažno (montirano!) savršenstvo i stilska perfekcija. E, sad, sa izveštajima bismo još lako, ali kada stvarnost, ovde u Srbiji, a u vezi sa hapšenjem grupe šestoro mladih ljudi (među kojima i mlađa punoletnica), počne da deluje jednako tako groteskno i parodijski, onda prestaje da bude smešno, i kreće da biva uznemirujuće i opasno.

Dakle, detalje o našim „anarhistima“ znamo zahvaljujući nekolikim tribinama i pokušajima odgovornih građana da upozore javnost na to da se grupa mladih ljudi nalazi već 10 meseci u zatvoru, jer su bacili dve zapaljene pivske flaše na zgradu Ambasade Grčke. Ne bih da ponavljam ono što već znamo, no ukratko, bez ulaženja u opravdanost ili neopravdanost takvog načina izražavanja protesta koji su ovi mladi ljudi izabrali, podsetimo da slične državne odmazde i zatvorske torture, nije bilo ni u jednom poznatom slučaju demoliranja grada, paljenja ambasada stranih država, ili ubijanja stranih državljana. Tako da se javnost s pravom pita o razlozima tako drastično različitih aršina u tretiranju ranijeg nekažnjenog divljanja hordi pasa od slame, i ovog slučaja koji izmiče svakom racionalnom objašnjenju i ponašanje države koje je lišeno svake logike.

Zaista je pitanje zašto je ovaj pivski incident preimenovan u akt međunarodnog terorizma, te šta čeka ove mlade ljude početkom suđenja? Zasad svakom građaninu koji hoće iole nepristrasno da posmatra ovaj slučaj, koji čak ni Ambasada Grčke nije smatrala nekom „noir“ produkcijom, preostaje jedino da misli da država ovim zbilja ne čini drugo do pokazuje silu da bar u svom zabranu može da hapsi i drži u pritvoru koga i koliko hoće, valjda kao naknadu za frustraciju totalne nemoći da na mnogo važnijim dešavanjima i mestima, nije kadra da sprovede ni minimum reda. No, tek to ne zvuči ohrabrujuće, budući da sve diktature otpočinju u frustraciji. Ako nije tako, država još ima tek toliko vremena da hitno objasni javnosti ovaj slučaj, obešteti mlade uhapšenike i njihove porodice, i okonča ovaj politički proces. Jasno je da čovek ne mora da bude bakunjinovac ili kropotkinovac da bi mu od ovakvih obesti državnog aparata pripala muka i želja da furne iz Srbije, negde gde je ravnopravnost svih građana pred zakonom još uvek zagarantovana.