Ekološki tajkunizam

Svi su se „slatko“ nasmejali. Sem mene. Opet nisam bila u toku. Propustim uvek, te, najzanimljivije epizode naše a španske sapunice.

Nekada, ne tako davno među ovdašnjom političko-tajkunskom elitom vladali su lepi, civilizovano harmonični odnosi. Oni su se bogatili, država je ćutala. Tajkuni su finansirali stranke, političare, poslanike. Narod je, prezadužen kreditima, grcao u dugovima za stanove, za automobile, za školarinu, za potrošačku korpu, svako prema guberu. Narod nije pitao političare i poslanike kako su stekli prvi milion, a političari i poslenici nisu pitali tajkune kako su stekli deseti. I tako su svi živeli srećno i zadovoljno. Onda je jedan od tajkuna, poznat kao uzgajivač zelene salate, poželeo da se bavi politikom. Shvatio je sebe preozbiljno i tadašnji premijer Koštunica rekao mu je: „Dalje nećeš moći“. Šta je tu sve još uzrok, niko ne zna, ko je od političara još bio zainteresovan da ovaj tajkun bude eksteritorijalizovan javnosti baš nije poznato, tek, Bogoljub – Bogi Karić, jer o njemu je reč, nestao je netragom. Nagađanja o tome gde je i kada će se vratiti traju do danas. Posle je krenulo redom. Tajkun Drakulić, tada blizak DSS, takođe je poželeo da se bavi politikom i to unutar DSS. To je, kaže legenda, bilo odlučujuće da ga, gle, opet Koštunica, zauvek udalji sa slavskih žurki koje se svake godine održavaju u prostorijama u Ulici braće Jugović, sedištu ove, sve izmeštenije iz užeg centra, stranke. Onda je na repertoaru bila drama u kojoj su lider Čeda Jovanović i tajkun Miroslav Mišković razmenjivali pisma i razglednice, u kojima su pljuštale takve međusobne optužbe i uvrede da ih ni pas s maslom ne bi progutao. U ovaj sukob uletela je čak i jedna od najstarijih medijskih kuća na Balkanu, njena glavna urednica, letelo je perje, zaplenjivani tiraži nekih nedeljnika, ma tresla se Srbija, i, i, iiiiii? Pa, znate epilog – ili se rodio miš, s jedne, ili je to bio početak jednog divnog prijateljstva, s druge strane. Ni to do danas nije razjašnjeno. A kad će? Tja, znam samo to da se srećom od toga ne mesi ‘lebac, jerbo bi pocrkali od gladi čekajući na odgovor. I tako…

Tajkuni čak i kada su baštovani nisu mutavi. Što bi oni finansirali stranke, pojedince, stanove pojedinaca, „neke“ medije i šta ti znam šta sve ne, a pride trpeli neka stalna unakrsna preispitivanja. Tako se stvar stišala i neko vreme opet je vladala nepomućena idila. Dinkić se, eto, recimo nikada nije interesovao za tajkune. Nije mu u opisu radnog mesta, jer se bavi finansijama, novcem, velikim investicijama. Tako da on gleda to od čega živi, a taj baštovanluk rado prepušta drugim resorima: poljoprivreda, ekologija, seoski turizam. Pa ko hoće nek izvoli. Lako je Dinkiću kad je pametan. Pije kafu iz svojih šest šoljica, povremeno obeća narodu po ‘iljadu evra, i gleda, bre, svoja posla.

No, sasvim drugi stil ponašanja ima naš, čak i od hrvatskoga Josipovića lepši, predsednik, kandid (naivko) Tadić. Taj čovek, već duže vreme kao neku vrstu hobija upražnjava slanje javnih, zvučnih, poštanskih, sms, u boci – poruka, kojima je zajednička adresa primalaca. Od predsednika – tajkunima. Samo u poslednjih mesec dana Tadić je tajkunima uputio (javno) pa brat bratu, jedno šest komada. Sa Kipra, Smedereva, govornice na SSSS, i nekih botaničkih ne sećam se odakle. Ono što nikako ne razabiram u tom hobiju, a baš me zanima, kome se taksativno naš predsednik obraća? Tajkunima što će da sade platane s pločicama na kojima će biti ugravirana njihova imena, a zasadiće ih ispred kuće one Ane iz drugog dva (pa šta?), ili predsednik ne misli na te ekološke tajkune. Ako ne misli na ekološke tajkune, misli li, možda, na tajkune zagađivače životne sredine koji se zovu i kontroverznim biznismenima, a predsednik svako malo pominje i nekakvu borbu protiv organizovanog kriminala. Kojeg kriminala? Je l’ to neki ogranak nedozvoljenog bogaćenja?

Šta je tačno kriminal, to, vidite, nije znao ni mali, nazovimo ga, Perica. Da l’ je, Perice, kriminal pljačka državne imovine? „Jeste“, reko Perica. Nije, Perice, to je privatizacija. Kupiš fabriku za nula dinara, a zaradiš na njoj za omanje rajsko ostrvo u arhipelagu Santa Fjorenca Azzure Artičoka, kazala učiteljica. „Aha“, reko Perica. Je li kriminal kad opljačkaš samoposlugu i ukradeš dve kile ‘leba i salamu, Perice? „Nije“, siguran u svoje znanje odgovorio Perica. Ali, avaj! Jeste, Perice, jeste, to je klasična pljačka, ništa ti ne znaš, sedi jedan.

I tako. Dok naš predsednik blaženo sanja platane i tajkunske mostove, tajkuni se već bave sađenjem. Polako. Radost preplavljuje ulice i bulevare, čujem naciju kako potresena peva „Alle Munchen werden Bruder…“