Endži, Vikiliks & Stanislavski

Da li su Ilijada, ili ep o Gilgamešu, ili Banović Strahinja bezvredniji od Dika Holideja i legendarnih kauboja koji su otimanjem indijanske zemlje postavili temelje Holivuda, danas naraslog „čak“ do Terminatora i Konana, do „umri muški“, do „šopinguj promiskuitetno, seksaj se polivalentno“ i uopšte, budi poremećen, jer to je „city“ & „in“?

Drugim rečima. Popravlja se beogradska Gazela, i gradi se novi most… To zvuči kao odlična servisna informacija, puna optimizma. Međutim, svojim očima gledam bizaran prizor koji može videti svako ko se vozi istim putem, a koji pomračuje zadovoljstvo što ga izazivaju ove informacije i tera na razmišljanje manje servisnog, a više tipa neizbežne srpske metafizike. Ovamo gde Gazelu popravlja neko domaće preduzeće, radnik varilac prebačen celim telom s onu stranu mosta, kao spreman za džamping, jedva oslonjen stražnjicom o neku metalnu šipku mosta sa štitnikom na očima nagnut nad ambisom – švajsuje. Varnice pršte oko njega, sunce sija iznad njega, ispod njega, grad koji čeka da se završe radovi na mostu, ne sluteći rizik kojem se varilac izlaže bez ikakve potrebe. Tamo gde novi most radi neka austrijska firma, ako se ne varam, ne možete videti nijednog radnika koji nije vezan sigurnosnim stegama za stabilnu skelu na kojoj stabilno stoji dok radi. Zašto je komparacija ove dvojice više nego metafora čitavog političkog trenutka odnosa male Srbije i velikog sveta? Verujem da je jasno već na prvi pogled, no da razmotrimo još malo.

Na stranu naš poslovični nemar i nebriga o ljudima, pa i besmisleni voluntarizam radnika koji rizikuju život, takoreći ni zbog čega. Zašto naše preduzeće ne poštuje standarde o obezbeđivanju radnika kao austrijska firma? Zašto je loša „tradicija“ da se u mostove i građevine srpske „ladno“ ugradi po neka mlada Gojkovica toliko jača od razuma i u najsavremenijem građevinarstvu? Prevedeno na političko pitanje, da li je potrebno, da li je pametno čekati prijem u EU, e da bi se uveo standard koji kaže: veži radnika na skeli kad ti visi nad ambisom i zavaruje, u protivnom će se strmeknuti u smrt? Da li dok ne uđemo ili ako nikad ne uđemo u EU ljudski život u Srbiji treba da bude najjeftiniji? Zašto bi EU trebalo da nas obavezuje da poštujemo svoj život i živote svojih građana više nego što smo kadri da ih poštujemo sada? S druge strane, da li zbilja zato da bismo sebe obavezali propisima EU da se ponašamo kao sav normalan svet treba da stavimo sebi političku brnjicu i ćutimo i klimamo glavom ma šta nam ko radio? Prevod: treba li da budemo odista tolike budaletine pa da kažemo, eto vidite, dragi građani, da varilac ne bi visio nad ambisom dok gradi most nego bio zaštićen kao kod Austrijanaca, mi treba da kažemo svetu, okej, uzmite nam sve, ne pitamo šta košta ulazak u EU koja će najzad da nas nauči pameti? Koliko je potrebno biti glup pa se diviti Vikiliksu koji nam lovi javne radnike s rukama u pekmezu, a ovi mu kliču, nagrađuju ga za slobodu i hrabrost, i sve viču: „Hello Viki, lovi nas još, lovi nas opet, lovi nas prokleto!“

Naravoučenije. Nije li bilo oduvek lakše okrenuti se sebi i biti elementarno normalan, učiniti sve što je u našoj moći da se država ne uništava sistemski iznutra, pa zatim uljuđenu i normalnu državu konektovati sa svetom koji će je tako normalnu poštovati, svakako, bar malo više nego ovakvu neuređenu banana republikastu? Sad nam je „to nam je što nam je“, sad nam je „sedi di si ni za di si nisi“. Sad nam Anđelina Džoli drži časove glume, dok se Stanislavski u grobu prevrće.

Kako god hoćete, ali, pitanje je samo, ako je svet na dobrom putu do đavola, da li mi kao lobotomirani zombiji treba još i da platimo najskuplju kartu da bismo ga na tom putu ispratili do krajnje odrednice, kao da se već ionako za džabaka ne krećemo u istom tom smeru i pravcu?