Fantomsko-medijska opereta

Moram priznati da takva tendencija u medijima ne obeshrabruje samo nas koji pokušavamo da pohvatamo konce jednog od najnetransparentnijeg perioda za medije u Srbiji, u kojem nije jasno gde počiva moć tzv. prodržavnih, a gde antivučićevskih medija, iz čega, implicite, čovek koji razmišlja zdravorazumski ne može da se ne upita: Gde počiva sama Vučićeva moć? Ko donosi te odluke o tajminzima njegovih priznanja, otkrivanja ovih i onih afera, i sl. Vidim da nepogrešivo „pali“ u javnosti i na društvenim mrežama ako kažete: Vučić sve odluke donosi sam, nikoga ništa ne pita, sam kroji, sam rašiva, sam oblači i svlači. Jednom rečju totalni apsolutista i autokrata. Zagledamo li se, međutim, u tog smotanog ex Šešeljevog malog od palube složićemo se da je nemoguće da u njemu počiva tolika baščelikovska moć. To je smešno i pomisliti. Ko mu je dao tu moć? Kome odgovara da se misli kako je samo, eto, on taj koji je odgovoran u ovom periodu? Za cenzuru, za rušenja, za gluposti koje se pišu po tabloidima, za igrokaze o takozvanim „državnim udarima“ za koje mu tek posle ne znam koliko vremena dozvole da kaže da se „ne slaže s onima koji tako govore, ali, veruje da su imali dobre namere“. Čuj? Tako je rekao i o odgovornima za „Savamalu“, i, manje više za sve.

Naravno, uvek možemo da kažemo, a šta nas briga, ko mu kriv da prihvati funkciju prvog ministra, i da igra kako mu sviraju? Sećate se, uostalom, njegove, na početku prethodnog mandata često ponavljane dramatične izjave o tome kako on zna kako će na kraju proći, ali spreman je da ponese teret funkcije i obaveza koje je prihvatio. Sada to ne govori. Što može da ukazuje da mu je pozicija nešto stabilnija, ili, pre će biti, da je konačno svako dobio deo svog kolača, pa ako su svi apetiti zadovoljeni, lakše je i Vučiću da radi šta već radi.

I ova kolumna se ne bi bavila pokušajem dešifrovanja ovih igara bez granica svih naših sivih eminencija, da ova priča nije važna za građane Srbije kojima se svako malo, bez pardona, jedna ista tema, kao na primer „Savamala“, prezentuje kao ključna, a kada se izađe u javnost sa nekim rezultatima, maltene kao nevažna. U Srbiji, u kojoj nema stabilnosti i koja i dalje glavinja između voluntarizma i polupravne države, takvo medijsko „pokrivanje“ paradržavnih moći, bilo da im je poreklo u mešanju spolja ili iznutra, ne da je nekorisno, nego je poprilično nešto što nema pokriće u onome što obični građani prepoznaju kao javno, nego je zakukuljeno u nekoj sivoj zoni, gde samo probrani mogu da plivaju, i da razumeju.

Prošlog petka pisala sam na sličnu temu. Ovog petka, budući da sam jedna od onih koji su slučaj „Savamala“ najoštrije kritikovali i nazivali ga više nego bitnim za minimum legitimiziranja Vučićeve funkcije, smatrala sam svojom obavezom da napišem to da se ne mogu složiti sa oduzimanjem digniteta ovoj temi nakon što se premijer usudio da prozove „odgovorne“. Unapred se izvinjavam što ne razumem „caku“ kad se o nečemu medijski „gruva“, a kad se kaže „tja, čudna mi čuda što je to rekao“.

Nedavno su me u emisiji Dvougao pitali da li sam nekada bila cenzurisana. Odgovorila sam otprilike ovako: Kad vam skinu emisiju, to ne znači nužno cenzuru. Ali kada nijedan medij (u Srbiji) ne objavi ni vest o tome, onda to jeste cenzura. To se meni dogodilo pre nekoliko godina. I šta? Ništa. Ovo je inače stvar za koju niti mislim, niti sam mislila da je treba podizati na državni nivo. A i da sam mislila, ko me pita. Ima ko misli o tome šta je stvar od državnog značaja, kada i u kom trenutku. I to je sasvim u duhu palanke i burazerskog provincijalizma političkog i medijskog. Zato nam mediji izgledaju baš ovako kako izgledaju. Ne, očito je, ne možemo biti ni braća po cenzurisanju.