Forsiranje reke

To što nam se sada u Srbiji dešava, ne dešava se prvi put. Na svakih pet do osam godina, nevidljivim konsenzusom usvojena, negde boktepita gde zadata, potom servirana, plasirana javnosti i naposletku na sve strane popularisana kao merilo entuzijazma, pragme ili ispravnosti zaključivanja, zaverenički zaštićena od mogućnosti demokratske javne debate i preispitivanja, Srbija tone sve dublje u teror zaborava koji ne dopušta čak ni pitanje tipa – otkuda sad to, kad je do juče bilo važeće suprotno?! Ili dopušta, ali bahato hini da ne čuje?

O kulturi zaborava koja je zapravo proždiruća i nužno vodi do teške dekadencije društva koje joj se ne odupire, govorila je, pre nekoliko godina, Dubravka Ugrešić. Dubravku treba uvek ponovo čitati, jer bez ostatka spada u red poslednjih primeraka intelektualaca/intelektualki, ili javnih ličnosti bivše Jugoslavije koji, u Srbiji naročito, izumiru, uglavnom na dobrovoljnoj osnovi, zamenjujući intelektualno poštenje kugom koruptivnosti. Kritičari društvenih anomalija nestaju, ili tako što bivaju oterani sa javne scene, kojoj poslednje što treba u narednoj tranzicijskoj petoletki jeste preispitivanje savesti čovečanstva; ili tako što se oni kojima je „do preispitivanja“ povlače sami, prostom logikom uvida u stanje stvari. Bivši devedesetaši, zakleti petooktobarci, birajući da se prilagode uz naknadu za podnošenje te duševne boli, zarad takvog keš-treš voluntarizma, premeću se u vlastitu suprotnost, ali, batrgajući se žestoko da svoje kameleonstvo i dalje predstave kao kontinuitet razvoja, jel’te, one ideje kojoj su oduvek bili na tragu. „Malo morgen“, ja ne pristajem – poslužimo se tom krilaticom upravo novopromovisanog alter ega petooktobarskih promena, blaženopočivšeg Slobodana Miloševića, čiji sledbenici (njih ne bi trebalo kriviti, ako zbilja valja čistiti u svom dvorištu!) zahvaljujući sveprožimajućoj srpskoj demokraciji i njenim prezenterima, doživljavaju svoju promidžbu u garante evropske budućnosti i socijalnog, haškog, te svakog drugog prosperiteta. Tako u Srbiji mnoge javne ličnosti sprovode netransparentnu „podzemnu“ politiku „s vrha“, poput nekakvih prosvetiteljskih emisara vlasti.

Iz kojih struktura se mobilišu ovi emisari? Princip je jednostavan. Ako si devedesetih bio protivnik Miloševića, pa si još od onih koji su lepo životarili baš na tom unosnom poslu, a stomak ti sve podnosi, jašta nego da si baš ti taj koji će danas da nam objasni da je normalno Tadićevo navodadžisanje da SPS postane rezervna DS, jer je to, mudrozborićeš ti, nekakvo „manje zlo“ u odnosu na nekakvo „veće zlo“ . Ili, zalažeš se, gromopucatelno, za doživotnu robiju malih službenika tog režima kojima je bilo u opisu radnog mesta da „samo vrše svoju dužnost“, dočim sa ideolozima i najvažnijim instrumentima tog režima sediš po prijemima i smeješ se budalastoj Srbiji kadroj da sve proguta. Fenomen dostojan „Dosijea X“ je pitanje – kako je moguće da već dvadesetak godina baš ti, nekako, bivaš regrutovan da nam objašnjavaš koje je „zlo manje“, i zašto je manje baš sada a nije pre osam meseci, godinu, dve ili pet? Priča o čudesnoj prirodi ovih ličnosti iziskuje posebnu analizu te je ostavljamo za neku drugu priliku.

Dakle, Dubravka Ugrešić u jednom intervjuu 2005. kaže: „Ono zbog čega mi je jako teško govoriti o ovim našim zemljama jeste to što vlada totalna relativizacija vrijednosti i totalna apolitizacija (…) Ali, to ne bi uspjelo – ta kultura totalnog zaborava – da svi u njoj ne sudjeluju. I naši prijatelji i dragi ljudi i dragi književnici i dragi izdavači i dragi naši profesori i svi, apsolutno svi u tome sudjeluju. Svi živimo zapravo u onoj srpskoj TV sapunici Bolji život.“

Šta se zbilja dogodilo poslednjih nekoliko meseci, te ljudi još samo po blogosferama raspravljaju o važnim stvarima koje se pred očima cele javnosti dešavaju, i tako dopadali nam se ili ne, predstavljaju vrh liberalnog cogita? Gde je javna debata, slobodni mediji, opozicija? Šta je zapravo stav LDP? Sablažnjavanje koje demonstrira u Skupštini, ili obelodanjena i ničim izazvana podrška DS-SPS vladi? Srbija tone u dekadenciju. Dekadencija (lat. de-cadere, opadati) znači: propadanje, raspad, pogoršavanje, propast. Izraz označava razne fenomene društveno-istorijskih i kulturnih zbivanja kada se oni karakterišu gubljenjem vitalnih i stvaralačkih energija, ili bivaju zahvaćeni dezintegrišućim procesima koji su praćeni slabljenjem moći postojećih sistema vrednosti.