Gabrijel viđen u Britaniji

Znakoviti su odgovori koja na to pitanje nude pitani domaći stručnjaci.

Istovremeno, osuda svih zemalja, ujedno i predstavnika svih religija čini se zajedničkom. Ipak, pitanje s početka teksta, ovu „zajedničkost“ čini krhkijom nego što bi ona smela da bude. Rečju, vraća nas na početak priče.

Prošlog petka pisali smo o tome zašto je srpski premijer morao da se vrati iz Brisela. Suviše su, rekli smo, bili beznačajni zahtevi Hrvatske za otvaranje poglavlja 26 da bi to bio pravi razlog za Vučićev povratak u Beograd. Podsetimo, premijer je pominjao „tablicu vrednosti“ koju je poneo iz Srbije, i to da ništa izvan te tablice nije i neće smeti da prihvati. Šta je to što EU traži, uistinu, a za šta srpski premijer nema mandat da udovolji, ni jedna strana se zasad jasno ne izražava. Ali obe strane, i EU i premijer Srbije, bez sumnje znaju o čemu je reč. Još jednom u istoriji, oči sveta su uprte u Srbiju, ne zbog izrečenog već zbog prećutanog. Ogromna odgovornost je na Aleksandru Vučiću, ništa manja na EU.

Pitanje koje nameću britanski mediji vraćajući loptu u dvorište male Srbije, usred krvavog svetskog pira, trenutno izvedenog u Turskoj i Nemačkoj, svakako ne treba prevideti niti ikako gubiti iz vida. Loptica je bačena na reket. Ne zaboravimo sve trenutne okolnosti, i podvucimo još jednom: teroristički činovi desili su se u EU, u Nemačkoj i Turskoj, u žiži interesovanja medija u Britaniji je sličnost atentatora na Ruskog ambasadora sa Gavrilom Principom. Ne isključimo mogućnost da je u pitanju brzopletost, večita težnja medija za senzacionalističkim naslovima, koji su, najčešće, opskurni nonsens, te da zvanična Britanija 2016. ne razmišlja na način svojih tabloida.

Atentat na Franca Ferdinanda u Sarajevu, u tada, anektiranoj Bosni, od strane Austro-Ugarske, uzima se (po konvenciji) kao povod za otpočinjanje Prvog svetskog rata. Setimo se i da je Srbija iz tog rata izašla kao država (jedna od najsiromašnijih i najmanjih učesnica velikog rata) koja je herojstvom zadivila tadašnju Evropu, a koja je pred licem Evrope ostala, gotovo bez celokupne muške populacije. Evropa, do danas nije i neće nikada zaboraviti te činjenice.

Koje poglavlje otvara britanska štampa kada nakon najnovijih terorističkih napada akcenat stavlja na Gavrila Principa i Prvi svetski rat? Na to pitanje je jednako teško odgovoriti koliko i prošlog petka na pitanje zašto se Vučić vratio iz Brisela. Zato od „tablice vrednosti“ u kojoj se, ako smo dobro protumačili Vučićev iskaz prošle nedelje, nalazi i odgovor zvanične Srbije na pitanje – da li je Princip atentator na ruskog ambasadora ili na Franca Ferdinanda.

Ova tema (nametnuta ponovo i Srpskim medijima, bez ijednog vidljivog logičnog razloga) pokrenula je isti žrvanj premotavanja istorije. U tom premotavanju, između ostalog, krojači i prekrajatelji istorije najviše se brinu oko toga da li je Gavrilu Principu zaista tesan grob, pa ga iznova i iznova vade, pretresaju mošti, i donose sudove, oko kojih, držimo, bi trebalo biti oprezniji.

Ne treba žuriti sa zaključcima. Ne treba nipošto osuđivati čitave narode iz kojih dolaze pojedinci ili organizacije koje čine teroristička dela. Trebalo bi zajednički, a to uključuje sve države zainteresovane za istinski mir i ukidanje krvoprolića nevinih, oprezno i do detalja istražiti stvarne uzroke i izvorište današnjeg terorizma, i naći efikasan sistem odbrane, koji obavezno uključuje zaštitu civilnog stanovništva s akcentom na decu, i oprezno rukovanje oružjem, učeći se na greškama drugih. Od Hirošime do Beograda dele nas tek male razlike smeštene u pitanju, kakvo bi duhoviti britanski mediji možda mogli sledeće da postave: Da li postoji sličnost između atomske bombe i osiromašenog uranijuma?

Oprezno, oprezno rukovanje oružjem, pogotovo pred decom, imperativ je za sve, bez razlike.