Gas, gas…

Ono što Srbiju čini tako posebnom turističkom destinacijom, zapisao je jedan strani diplomata napuštajući našu zemlju, između ostalog, leži i u činjenici da nikada ne možete pretpostaviti kako će javnost u Srbiji reagovati na ma koju pojavu. Tamo gde očekujete empatiju nailazite na podsmeh, gde očekujete osudu vidite odobravanje, gde očekujete kaznu vidite nagradu, i tako. Samo letimičan pogled na nekoliko najnovijih vesti potvrđuje da je u Srbiji moguće ono što manje-više nije moguće. Zato Srbiju ne treba posetiti samo jednom, uvek će se naći neka atrakcija apsurda, ne toliko zabavna koliko groteskna i osvežavajuće gorka. Šveps država, jednom rečju!

Pa jeste. Potpisujem svaku reč njegove ekselencije, neću navesti kog diplomate, iz učtivosti. Samo letimičan pogled na vesti (odozgo) potvrđuje njegovu dijagnozu. Hajdemo redom. Predsednik taman da poseti Vukovar, kad, na kioscima u svim štampanim stvarima na naslovnim stranama Severina i Predsednik. Naš, ne Josipović. Baš kada je trebalo neku javnost da li hrvatsku, da li svetsku ili domaću da ubedi u katarzičnost putovanja u Vukovar, predsednik Tadić ispričao je jednu priču, koja je medijski zatomila posetu Vukovaru, i bacila je u drugi plan. A ispričao je hrvatskom listu, tik pred posetu. Kaže: „Možda Severina i ne zna, ali ja se sa njom budim.“ Na stranu što me je baba iz ulaza, shvativši to doslovno, pitala: „Pa zar predsednik nije ženjen?“ Ali, molim vas, kako to tako srećno osmisliše, da pred dolazak u grad u kojem devedesetih kamen na kamenu nije ostao, predsednik nađe za shodno da i „pijetetno“ i šeretski (i Kosovo i Evropa) priča o tome kako se i s kim budi, i da najviše voli pesmu „Šta me sad pitaš šta mi je“. Ipak, kad se već zbog svoje „lične i političke filozofije o izvinjenju zbog ljudskih stradanja“ odlučio posetiti stradali grad, da li je to pravi trenutak za šegu? Nemojte me razumeti pogrešno. Lepa žena Seve. Kad peva peva, a ume i da se ućul(t)i kad treba. Razumem ja predsednika. Ali, Vukovar traži drugu priču. To je gore nego da je Dačić došavši u lepi naš gradić Kraljevo, postradalo u zemljotresu, iskoristio razgovor s novinarima da ponovi kako jeste da mu je Ceca drugarica iz Žitorađe, ali da se on budi sa Tozovcem (ma šta Palma mislio o tome!), najčuvenijim Kraljevčaninom, a najviše voli njegov hit „Mađarica, tudom, tudom“, jer će uskoro posetiti Peštu. Pa, nisu nastradali gradovi poprišta za predizborni marketing. Ili, jesu?

Šta se, napokon, desilo sa ženom koja je izazvala medijski bum u Srbiji, J.K., te prestade da piše, ne znamo. Ali, nismo prethodno saznali ni zašto je medijski i politički bila isforsirana cela ta priča. I – pa, nikom ništa.

Ljubiša Buha, svedok ovdašnji, vozeći autoputem Beograd – Zagreb, usmrtio pešaka Radomira R. (53). Dobro, ne kažem, dešava se i u boljim kućama. Saobraćajke (obično) nisu ubistva s umišljajem. Videćemo šta će istraga kazati. Ali, drugo nešto zaprepašćuje, to stanje duha u Srbiji, gde na internet izdanjima prestoničke štampe, vi imate buljuk navijača koji manje ili više ostrašćeno napadaju „matorog“ (žrtvu saobraćajke, R.R.), i brane gospodina Zaštićenog Svedoka. Da ne poveruje čovek vlastitim očima koliko napada na mrtvog pešaka i nepristojnih pitanja. Jedno je, kulturnije formulisano, no jednako užasno, vidim, sabajle pušteno i na internet izdanju Danasa, pa ga mogu citirati: „Šta je pešak tražio na autoputu?“ Nemam reči. Da li su nekad čuli za kultnu knjižicu „Pešake treba voleti“? A mrtve pešake žaliti, čak i kada zločinački prelaze put gde ne treba, tamo gde prolaze samo blindirani koji možda srećni, veselo pevuše šta im se našlo u ajpodu: „Gas, gas“, recimo. Da na putu leži zgažen pas, pa još post mortem izvređan, bar bi se Orka oglasila, a njeni aktivisti organizovali na nekom od web foruma protestni skup protiv šikaniranja zgažene životinje. Stradalog R. R. nema ko da štiti ni posle smrti.

Ratko Mladić je stvarno proglašen „ni živ ni mrtav“. Skoro da je zvanično tako rečeno. Bramerc preti. Naši sležu ramenima. Viša sila. Ako je general ni živ ni mrtav, tu se stvarno više ništa ne da učiniti. Ekspertiza se sad još samo bavi finesama: Da li je više mrtav nego živ, ili više živ nego mrtav. „A, te kosti, smejaše se, Bog da prosti.“ Nadalje, gladna Srbija se može samo iscrpljivati, na rubu izdržljivosti, i što je još strašnije – na rubu pameti!

I šta nas sad pitaš, šta nam je?