Govoriti istinu o Kosovu

… uz stavljanje Srbije u poziciju onog ko se nevoljno, ali, ipak, slaže sa tim.

Vučić je ušao u fazu svog političkog uspona kada mora da završi ono zbog čega je doveden na vlast, a kako niko u Srbiji neće da podeli sa njim odgovornost, ni većina elitnih političara koji su pomogli da na vlast dođe (otud odbijanje dijaloga čak i od strane mnogih iz opozicije koji nemaju ništa protiv otcepljenja Kosova i Metohije, naprotiv!), to sami Srbi sa Kosova, voljno i nevoljno postaju saučesnici i taoci jedne zamaskirane, i u svojoj etičkoj suštini, potpuno nepravedne svetske prisile.

Vučić je manje vešto, samoinicijativno citirao Aljbina Kurtija koji je rekao da „formiranje kosovskih institucija zavisi od Beograda i volje jednog čoveka, A. Vučića“. Da ne ulazimo sad u to što je Vučić sve vreme, od kada traju pregovori oko formiranja kosovske vlade, tvrdio da nije ni na koji način uticao na odluku o ulasku Srpske liste u Haradinajevu vladu. Vučićevo, ad hoc, samohvalisanje ovim citatom, začuđuje, jer, Kurti je, znamo to, bio viđen za premijera, te je sada, kao opozicionar, u svrhu internog međualbanskog prepucavanja ocenio je tako kako je Vučić citirao. Nikakvu političku težinu taj citat nema, osim što je savršeno sredstvo zamene teze, tačnije, bacanja prašine u oči. Savršeno za lobistu, nepojmljivo za predsednika Srbije. Tužno od Aleksandra.

Ulazak Srba u Haradinajevu vladu za predsednika Srbije bio je, očito, najpovoljniji momenat da pokuša da izađe iz filma „sedenja na dve stolice“, „i Rusija i Amerika“. Tako da se nije ni moglo očekivati da citira patrijarha ruskog Kirila, koji je juče poručio: „Kosovo je sveto mesto, mesto mučeništva i zavetovanja i ono će zauvek čuvati sećanja na sve koji su tamo postradali, isto kao što će kamenje katedrale Svete Sofije večno pamtiti božanske liturgije koje su se služile među njenim zidovima“.

Vučić je naciji rekao i to da je spreman da lično ode i razgovara da Sinodom i Saborom SPC. „Nikom neću pobeći sa megdana jer mislim da je pitanje budućnosti važnije od dnevne sujete“ (?).

Ako je stav SPC već izrečen, nedavno, kada je upućen prvi poziv na „unutrašnji dijalog“ i glasi da Srpska pravoslavna crkva nikada neće dati blagoslov za priznavanje nezavisnog Kosova, jer „ono što nam je oteto može jednom i da nam bude vraćeno, a ono što sami poklonimo neće nikad“ (patrijarh srpski Irinej), nejasno je o kakvoj vrsti „dnevne sujete“ govori Vučić kada govori o SPC? U domen dnevne sujete pre spada ideja da se o Kosovu uopšte priča na način na koji Aleksandar Vučić to upravo čini: kalkulišući sa trenutnim okolnostima, Vučić predsednik, Haradinaj premijer, i hopla, uz par citata Kurtija, koji mu, ogorčen, šaljivo pripisuje veliku moć i uticaj na buduća dešavanja u Vladi Kosova, predsednik Srbije bi da srpsku nacionalnu zbunjenost i „vezane ruke“ pretvori u svoju veliku pobedu.

U medijima se već spekuliše o tome treba li ili ne da SPC, učestvuje u famoznom „unutrašnjem dijalogu“, pa tako politički pojedinci koji godinama s jednim i po procentom, (ponekad skoče i do cenzusa) neometano arbitrarno kreiraju javno mnjenje i njihova se reč sluša, ocenjuju da SPC ne bi trebalo da učestvuje u dijalogu jer, „to sada treba da urade ljudi koji sa sobom nose druge vrste odgovornosti i obaveza prema građanima“. Koji su to ljudi i sa kakvim tačno vrstama odgovornosti? Pred čijim građanima?

Sudbina naših građana jeste ta da su im 1999. na glave izručili osiromašenog uranijuma u količinama koje nikada neće nestati sa našeg tla i zdravlja naše uboge dece, dugo u buduće naraštaje. Srbija to, ipak, prašta, ali ne zaboravlja. Zato, za razliku od dnevne politike, neko mora da bude čuvar i tog sećanja. Da su silni od silnijeh mogli bez našeg pristanka da uzmu Kosovo, cela ova svetska ujdurma oko Srbije ne bi trajala do danas. Zašto ga nisu uzeli?

S čime to naš predsednik hoće na megdan, tamo gde se oružje ne koristi? Gde će ga bez pritisaka, bez osude saslušati, jer se SPC ni do sada nije javno svađala ni sa jednom vlasti, niti po kanonu to može da čini. Ali, kakvu pobedu iko razuman može očekivati u dijalogu o metohijskoj zemlji sa SPC? U slučaju da pobedu određuje snaga argumenata i svetinja koja se brani?

Razlikovati nametnutu realnost od istine i pravde, i u skladu s tim govoriti. To je sve što možemo danas.