građanin „protestant“ Ranko Panić. Zbog neoglašavanja kako vlasti tako i medija o ovom slučaju, ne posedujemo još uvek pouzdane informacije o događaju niti o žrtvi. Znamo onoliko koliko o tome govore radikali, jedno proradikalsko glasilo i nekoliko pojedinaca. Prema izjavi ministra policije zaključujemo tek da se ili preispituje odgovornost policajaca, ili utvrđuje njihov identitet, ukoliko su lica koja su brutalno prebila demonstranta bili pripadnici policije.
Takođe, prema izjavama lekara i rodbine znamo da je građanin Panić preminuo nekoliko dana kasnije tako što je došlo do pucanja debelog creva i niza komplikacija koje su usledile posle prebijanja.
Da li je sve to normalno? Ne, nikako. Smatrali smo, zar ne čitaoče, da je demokratskim promenama takva praksa poluinformisanja zauvek ukinuta? E pa, izgleda da nije, i da su nam se 90. vratile kao bumerang nedovršenog polureformisanog postpetooktobarskog društva. Ipak bi neko morao da odgovori na pitanje: Da li građani Srbije imaju prava da se redovno informišu putem svih medija kako je došlo do stradanja bilo kog građanina, naročito tokom političkih demonstracija? Ćutanje o njima, baš kao i svojatanje žrtava, ogavni je paradoks koji se kontinuirano dešava u Srbiji, bilo da je reč o „našima“ ili „njihovima“, i kome bi se zauvek moralo stati u kraj.
Uporedo sa ograničavanjem objektivne informisanosti građana, sam „politički jezik“ u Srbiji dostigao je onaj stupanj nesaglasnosti sa stvarnošću kada počinje da ugrožava samu stvarnost, ukoliko stvarnost nije kadra da nadjača političku uobrazilju. Kada se to dešava? Kada je politička uobrazilja o tome kakvo je društvo u kome politička oligarhija ostvaruje svoje interese široko prihvaćena, promovisana i preporučena s najvišeg mesta za najširu upotrebu, uprkos stvarnosti, koja ako je drugačija ili suprotna činjenicama onda, je li, „utoliko gore po činjenice“. Ko je zadužen da političku uobrazilju stavlja ispred stvarnosti? Svi koji ne rade svoj posao u interesu građana i države. Tako je jaz između stvarnosti koju vide vlast i njeni podanici s jedne, i stvarnost koju vide građani s druge strane sve dublji. Kao kada na pitanje šta ima novo, Hamlet uviđa „ništa osim što je Danska postala tamnica“, a zgranut i preplašen odgovor dvorjanina, koji prosto odbija da to vidi, biva: „Ako je Danska tamnica, onda je čitav svet tamnica“.
Svakodnevni uvid u štampane i elektronske medije zapravo jeste naše prisustvovanje neprestanom fascinirajućem ponavljanju upravo takvog uvida i takve replike na uvid.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
