Guča i ravnoteža

Simpa letnja priča. Više prija, bar meni, da gledam obnaženog dasu, romanesknog Putina, nego gole Grand zvezde po Brijunima i kojekude, čime je, pak, zasuta srpska štampa. E, ali onda me iz letnjeg dremeža trgne nova fotka! Ministar Mrka u Guči. Čeka Velju, i ko naiđe. A u međuvremenu sastavio traktat o trubi, ekskluzivno objavljen u Danasu. Čitam. „Uz zvuk trube, velikih majstora ovog instrumenta, vraćao sam se najbrže u ravnotežu, fizičku i psihičku i posle najtežih poslova, po povratku sa višednevnih putovanja, obilazaka gradilišta, u kratkim predasima pred nove poslove, i kada sam kao mlad inženjer gradio Barsku prugu i u obnovi zemlje i danas na Koridoru 10. Ambijent u Guči u dane festivala je nešto zbilja posebno, nešto samo naše, duboko nacionalno, a humano, toplo, prijateljsko, drugarsko, folklor kome nema ravnog. Opet ću biti deo te nezaboravne atmosfere, družiću se sa tim dragim ljudima zaljubljenim u svoje instrumente, srećan što me otvorenog srca osećaju podjednako svojim Mrkom i u ovom mom ministarskom vremenu danas, i u jučerašnjem i sutrašnjem uz jagnjetinu na panju i pivo iz flaše.“ Uh! Od ovoga može da se rikne! Kao da nije Mrka, kao da je to srok iz pera natprirodno talentovanog ministra trgovine, koji je nedavno otkrio i genetsku grešku u srpskom DNK kodu, zbog koje smo konstantno nezadovoljni cenama na tržištu, što će uskoro biti otklonjeno (genetska greška, ne cene), ja lično mislim 31. avgusta, al’ nemojte me držati za reč. Vratimo se Mrkonjićevom tekstu. Osećam nešto toplo, ljudsko kako mi se sliva niz obraz! Avaj! Suze. Ja ih krijem, same padaju. I pomislim: Kakav Putin na konju, kakav Obama u bermudama! Lirični Mrka je Oblak u pantalonama! Gučanski Majakovski! Brend Srbije.

Ne razumem zato manijački trend u ponekim tabloidima, na primer zločestom Pressu, da ovog preosetljivog, nežnog ministra i trubadura, neprestano preispituju (ko UDBA, božetesačuvaj!) da li je ili nije bio savetnik u preduzeću kontroverznog biznismena i ex šefa Surčinskog klana Ljubiše Buhe Čumeta! Mrkonjić im strpljivo odgovara da nije „u životu video tog Čumeta“, da informacije iz Vlade o zemljištu koje valja kupovati pa ga posle prodavati državi po višim cenama nikada nisu curile od Mrkonjića (a i ovde u Danasovom „Truba traktatu“ vidimo tačan popis svih poslova iz prošlosti ministra Mrkonjića, stvarno – čist ka suza!), ali Press mu uporno gura neke prethodne intervjue gde je sam Mrkonjić pričao o svojim legalnim poslovima u, doduše, sasvim legalnoj firmi, s obaveznim, „jesam, radio sam pa šta, je l’ to nešto nezakonito“, na kraju. Nije ništa nezakonito, al’ čovek sada lepo kaže da nikada to nije rekao. I šta sad? Je l’ to sloboda medija kada moramo da verujemo da je tačno nešto što je čovek rekao ko zna kad (juče, prekjuče, pre tri meseca…), a ne onome što kaže danas, čak i u Danasu! Stvarno, pomišljam da je Dinkić, ministar sa šest šoljica u popisu imovine, u pravu s tim da im (tabloidima, ne Mrki i Čumetu!) najzad dohaka strogim medijskim zakonom. Jer, vidite, nije ni čudo što imamo tu Milosavljevićevu „negativnu genetsku karakteristiku“, da sebe, a samim tim i svoje najbolje ministre, „doživljavamo gorim nego što jesmo“, kad o Mrkonjiću saznajemo neistine putem žute štampe, a čim čovek prozbori za ozbiljne dnevne novine, mi vidimo s kim imamo posla. Truba, pijuk, lopata, toplina rudarskog zagrljaja, Konjuh planino, vetar šumi bruji… To je pravi Mrka Majakovski, odsad pa zauvek. Nek pocrkaju dušmani! Šta?! „Vi mislite bunca malarija? To je bilo, bilo u Odesi… Rastapam staklo čelom od čelika… Hej gospodo! Ljubitelji obesvešćivanja, zločinstava, pokolja, da li ste najstrašnije videli – lice moje, kada sam spokojan!? (V. Majakovski, Oblak u pantalonama). „Uz zvuk trube, velikih majstora ovog instrumenta, vraćao sam se najbrže u ravnotežu, fizičku i psihičku i posle najtežih poslova…“ (M. Mrkonjić, Zvuci trube vraćaju u ravnotežu, Danas, avgust 2009.)

Šteta, naš predsednik se nikada nije slikao na konju. Čak ni odeven. A, slikao se u svim pozama. Čudno, jer otkad je sveta i veka vladari se slikaju na konjima. Čak i infantkinje. (Vidi Istoriju slikarstva, drugi tom.) Ali, ipak, ima i on velikih zasluga u konjičkim srpskim poslovima. Palo mi to na pamet juče, kada sam na jednom popularnom blogu u povodu raspodele moći u našoj državi pronašla ovaj kratki zapis: „Bilo je, sjaši Kurta da uzjaši Murta. Sad važi, Kurto, budi fin, napravi mesto da i Murta lepo uzjaši.“