Hidžab za "državni udar"

Tek što mi par taksista objasni šta je po njihovim analizama značilo to obraćanje novinara Vučićevića Vučiću i Srbiji na temu: „Ne idi, Vučiću, u Kinu desiće se državni udar.“ Te, ne vraćaj se, Vučiću, (parafraziram) iz Kine, jerbo ti ovde ni glava na ramenima nije sigurna. Te, u vezi sa istim, Vučićević izreče i listu zaverenika. Kad, šta? Ne samo što Vučić ode u Kinu i, srećom, ne ostvari se pomenuti scenario, nego se desi još neobičnija stvar, na istoj TV sa istim novinarom. Pozvao je u svoju emisiju (23. 11) Šešelja, Cvijanovića, D. V. Stankovića, i sve bi to bilo ok. Međutim, na sve što je Šešelj rekao, Vučićević se čudio i za dokaze pitao. Kad Šešelj pomenu Zoranu kao američku miljenicu, „spavača, kojeg će u određenom trenutku probuditi“, Vučko, kao malo dete, začuđen: „Imate li vi dokaze za to što govorite, gospodine Šešelj?“(!?).

Šešelj se ne obazire na to, on ima dokaze, za sve, ali gledaoci koji su nekoliko dana ranije posmatrali tu dramu u jutarnjem programu Pink TV, kada je Vučićević među zaverenike stavio i narečenu Zoranu, koja kako reče „Vučiću radi o glavi“, morali su se sada naći u čudu! Hej, je li reč o istom novinaru u obe emisije? Ovaj se sada čudom čudi saznanjima svojih gostiju o identičnoj stvari o kojoj je sam govorio i traži im dokaze, koje „bajdvej“ i njemu tražiše svi koji su u čudu gledali taj dramatični jutarnji monolog – da li su, dakle, ta dva Vučićevića jedan isti čovek?

Vidim, Basara je ponešto, iznerviran, pokušao da objasni, ali se nekako svelo na malo etiketica na račun „Vučićevog bulterijera“, a nešto ozbiljnije tumačenje o državnom udaru na svaka dva dana doziranom putem medija imala je Vesna Pešić, koja smatra da je „državni udar“ za Vučića zapravo i ova mala količina kritičkog mišljenja koje se tu i tamo provlači kroz medije. Vesni u ovom slučaju treba verovati, jer je učestvovala u Vučićevom ustoličenju, pa danas, verujem, zna najbolje gde je Vučić grešio i čemu spinovanja i priča o državnom udaru.

Šešelj, takođe, kao politički otac onog ex-Vučića jeste kompetentan da priča o njegovim potezima, i tome da li ga neko ruši ili ne. Ali, koliko moja malenkost razume, i sam Šešelj izbegava svaku dramatičnost na tu temu tvrdnjama: „Ja sam od početka govorio da će Amerikanci, koji su ga doveli na vlast, u određenom trenutku da mu kažu „gud baj Čarli“, i eto, dešava se“. Američki ambasador svako malo sve to demantuje, tvrdeći da Amerika nema nameru da ruši Vučića, jer, zašto bi, i ne potpadajući pod opštu paranoju mirno slavi Zoraninu slavu u Hajatu. Ljilja Smajlović poslednjim tekstom u Politici kaže nije da nema onih koji bi da ruše Vučića, ali nije ni da ih ima, i to, i mada tautološko mišljenje, nije daleko od istine, ako, je li, istine u ovoj ujdurmi ima i u tragovima. Ministar Stefanović kreće se u analizi od državnog udara do Srbije kao oaze mira i spokoja, tako da nije mnogo pomogao u rasvetljavanju čudesnog Vučićevićevog gostovanja u mirnom jutarnjem programu na TV Pink.

I šta će sad biti? Ne znamo. Ali, ova strašna priča: „Bio jednom jedan lav, dok ga Brana jednog dana nije gumom izbrisao, strašno, strašno“ (D. Radović), dobila je svoju hard-medijsku burku, tako da joj se više ne vidi ni nos. Burku za „državni udar“ koji se nije dogodio, bez savetovanja sa ambasadom Srbije, obezbedila je Maja Gojković obukavši se u hidžab, što je njeno pravo izbora, ali niko ne razume zašto ga je iskoristila.

Kako god, sad svi mediji bruje samo o Maji. Ko je rekao državni udar? Nisam! Zapljunuće se prvi, svedoci smo, baš oni medijski poslenici koji su narod zamajavali tom pričom par dana. Molimo sve aktere zarad opšteg dobra: Manite se teških reči, sve se da mirno rešiti – izborima.