Leto je i obeležavaju se godišnji pomeni žrtvama novih i starih ratova. Koja je filozofija politike prema žrtvama u zemlji gde se svesno rehabilituju i za evropski put spremaju političari, koji su do juče vodili politiku izmeštanja mezarja iz Srebrenice, a od Skupštine pravili sigurnu kuću za Mladića, meni zaista nije jasno. Svako ima pravo na iskupljenje, kažu. Dobro, no da li svako?
Čudno čudo, zaista u Srbiji vlada. Dok se na TV ekranima ređaju toponimi stratišta starih i novih ratova: Srebrenica, Sarajevo, Bratunac, Jadovno, čini se da mnogi pojedinci bivaju „zgroženi“ nad činjenicom da je Tadić iskoristio priliku pred sam kraj svog mandata, možda i kao lični čin, da skine Dodikov bedž s revera, izađe načas bar iz šinjela čika Dobrice, i konačno na način na koji je to i učinio poseti grad u kojem je, sticajem okolnosti, rođen. Ništa strašno što su pojedinci time zgroženi, naknadna pamet oko Sarajeva tera čoveka na revolt, ali, kako u taj revolt uklopiti izostanak revolta glede napisanog u prvom pasusu? I šta, pitam, sutra, kada Tadić ode a dođe Vučić na vlast, sa Sarajevom i državnim posetama?
Misli li neko da Evropa neće očekivati da Vučić ode u Sarajevo? Može biti samo da će mu u Srebrenicu biti zabranjen dolazak, ali u Sarajevo će morati. I kao što je danas juče, duboko potresen Vučić će stajati zagledan u liniju horizonta koja odvaja Baščaršiju od neba, od Pala, od sećanja. I Vučiću će udružena Srbija koja je zlobno komentarisala o Đinđićevom okretanju vola na Palama, aplaudirati, jer će tada biti takav vakat a danas je ovakav. Kažem, strašno. Ponavljam, jer je ponavljanje majka svih nehotičnih amnezija, pišem to iz pozicije novinara koji je početkom devedesetih izveštavajući o tom opsednutom gradu i baveći se njegovim ukletim stanovnicima, užasom poludelim pesnicima, prošao lični pakao, i novinara koji se krajem 90. kada je rat već bio okončan, uverio da su ti ljudi jednako veliki u miru kada praštaju, kakvi su bili i tokom opsade.
Tvrdim, Sarajevo je velika ljudska enigma, i malo ih je koji su mu dorasli. Ali pozdravljam odlazak Tadića u Sarajevo. Bolje je što jeste otišao nego da nije. A vola, ionako, nikada nije okretao.
Na 40 stepeni C, gori NVO scena kao što je nešto ranije gorela patriotska. Ne znam ko je maznuo najveću lovu u NVO sektoru, ali otužno je čitati ovih dana kako je tabloidnost pobedila traganje za stilom. I kojim jezikom, kojim rečima se dojučerašnji kamaradi razračunavaju i opanjkavaju po novinama kao estradne umetnice „ono, sine, kad im baš pukne film“. Tužno je i zbog ogromnog broja građana Srbije koji su iskreno verovali u najhumanije porive svih koji se bave antiratnom tematikom, valjda polazeći od ličnih neprofitnih poriva.
Ipak, jedno je zanimljivo. Zašto se većina nekako ipak udružila oko toga da je Nataša Kandić tu nešto najkrivlja. Ne baratam ciframa, ič. Ali, ako pogledate, najčešće je nastupala sama i u svoje ime. S te strane najlakše je ostrviti se na nju. S druge strane, pročitajte tekst iz početka, pa preko sredine, i zaključak neće biti ništa drugačiji, doli čuđenje, pa ipak i čuđenje je neki zaključak.
„Došlo vreme da se svaki meri / da se vidi koj su hohštapleri“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
